Minimalizam ne znači samo rešiti se velikog broja stvari i živeti praktično bez ičega. Na nivou porodice, to je razgovor o tome šta je zaista bitno i neophodno.
Piše: Leo Babauta
Kada su moji prijatelji Džošua Filds Milburn i Rajan Nikodemus napisali knjigu o minimalizmu življenja “Sve što preostane“, jedna od najčešćih reakcija koju su čuli bila je “Ja nikad ne bih mogao da budem minimalista jer imam decu.” A oni bi na to odgovorili, “Naš prijatelj Leo je minimalista…a ima šestoro dece.”
Pročitajte i: 22 koraka do smirenog roditeljstva
I sam sam isto mislio pre nego što sam počeo da pojednostavljujem svoj život i eksperimentišem sa minimalizmom. Kasnije, kada smo bili na dobrom putu minimalizma, shvatio sam da sam sve vreme koristio svoju decu i svoju ženu kao pogrešan izgovor što ne pravimo nikakve promene u načinu života. Ali, sada naravno znam da je to bila greška. Evo šta sam naučio:
1.Promene počinju od tebe
Ne možete na silu naterati članove svoje porodice da se menjaju ukoliko oni to ne žele. Ono što možete, jeste da se sami menjate, pa će način na koji živite biti podstrek i živi primer koji će vaše ukućane zainteresovati da se i oni priključe promenama.
Isto tako sam sve vreme sa njima razgovaro o tome zašto želim to da uradim, kakav boljitak time postižem i da li sam dobro razmotrio svoju odluku. Gledajući mene kako se menjam, oni mogu ili da i sami pokušaju da uvedu promene, ili da pomisle : tata je lud. Ali šta god da je njihova reakcija, poruka koju šaljem je bitna – da čovek uvek ima različite mogućnosti. Ja sam recimo rešio da raščistim svoj orman ili skeniram sve svoje papire i čuvam ih u digitaloj formi ili da rasklonim garažu i špajz, ali to isto ne očekujem od njih. Ne, dok to ne požele sami, ili ne uvide praktičnost takve odluke.
2.Minimalizam je komunikacija
Minimalizam ne znači samo rešiti se velikog broja stvari i živeti praktično bez ičega. Na nivou porodice, to je razgovor o tome šta je zaista bitno i neophodno. Zašto nam je potrebno da posedujemo stvari i radimo neke stvari? U većini slučajeva, ovo nikada nije tema, jer je prosto takav način življenja. Sve nam treba, sada i odmah. Rezultat ovakve diskusije će naravno biti različit za svaku porodicu. Nema ispravnog načina, neki će i dalje raditi šta su radili i imati šta su imali jer ih to usrećuje, a neki će promeniti svest i način mišljenja. Najvažnija stvar je započeti razgovor, i uvek ukazivati na mogućnost promene.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Istraživanje: Kada roditelji postaju najsrećniji?
Većina roditelja kaže da im sinovi i ćerke donose veliku radost, ali većina dosadašnjih istraživanja upućuje na to da su deca istovremeno i veliki izvor stresa, teskobe i finansijskih briga....
Naučnici: U braku je važnije da žena bude srećna, nego muškarac
Tajna srećnog braka je konstantna tema za razmišljanje, ali i za istraživanje. Upravo smo pronašli smo jednu veoma zanimljivu studiju, čiji zaključak kaže - što je žena zadovoljnija zajednicom u...
Svako dete bi trebalo da ima jednu ovakvu babu
Sve više je modernih vrtića i škola koje deci nude povratak prirodi i „pravim vrednostima“ – drvene igračke, obaveznu muziku i muzičke instrumente, fizičku aktivnost, razvijanje mašte… Nude inteligentne načine...
Simeon Atoski: Кoji je znak dobrih postupaka? — Mir u duši
Prepodobni Simeon Atoski (1866-1938.) je ruski monah, koji je najveći deo svog života proveo na Svetoj gori. Njegovi jednostavni a mudri odgovori na teška pitanja već gotovo čitav vek predstavljaju...
Uf, to poklanjanje je stvarno frustrirajuće. Moja ćerka ima preko 10 barbikolikih lutki, i sve su originalno njene, i kupljene nove. Ni jednu joj nisam ja kupio.