Minimalizam ne znači samo rešiti se velikog broja stvari i živeti praktično bez ičega. Na nivou porodice, to je razgovor o tome šta je zaista bitno i neophodno.
Piše: Leo Babauta
Kada su moji prijatelji Džošua Filds Milburn i Rajan Nikodemus napisali knjigu o minimalizmu življenja “Sve što preostane“, jedna od najčešćih reakcija koju su čuli bila je “Ja nikad ne bih mogao da budem minimalista jer imam decu.” A oni bi na to odgovorili, “Naš prijatelj Leo je minimalista…a ima šestoro dece.”
Pročitajte i: 22 koraka do smirenog roditeljstva
I sam sam isto mislio pre nego što sam počeo da pojednostavljujem svoj život i eksperimentišem sa minimalizmom. Kasnije, kada smo bili na dobrom putu minimalizma, shvatio sam da sam sve vreme koristio svoju decu i svoju ženu kao pogrešan izgovor što ne pravimo nikakve promene u načinu života. Ali, sada naravno znam da je to bila greška. Evo šta sam naučio:
1.Promene počinju od tebe
Ne možete na silu naterati članove svoje porodice da se menjaju ukoliko oni to ne žele. Ono što možete, jeste da se sami menjate, pa će način na koji živite biti podstrek i živi primer koji će vaše ukućane zainteresovati da se i oni priključe promenama.
Isto tako sam sve vreme sa njima razgovaro o tome zašto želim to da uradim, kakav boljitak time postižem i da li sam dobro razmotrio svoju odluku. Gledajući mene kako se menjam, oni mogu ili da i sami pokušaju da uvedu promene, ili da pomisle : tata je lud. Ali šta god da je njihova reakcija, poruka koju šaljem je bitna – da čovek uvek ima različite mogućnosti. Ja sam recimo rešio da raščistim svoj orman ili skeniram sve svoje papire i čuvam ih u digitaloj formi ili da rasklonim garažu i špajz, ali to isto ne očekujem od njih. Ne, dok to ne požele sami, ili ne uvide praktičnost takve odluke.
2.Minimalizam je komunikacija
Minimalizam ne znači samo rešiti se velikog broja stvari i živeti praktično bez ičega. Na nivou porodice, to je razgovor o tome šta je zaista bitno i neophodno. Zašto nam je potrebno da posedujemo stvari i radimo neke stvari? U većini slučajeva, ovo nikada nije tema, jer je prosto takav način življenja. Sve nam treba, sada i odmah. Rezultat ovakve diskusije će naravno biti različit za svaku porodicu. Nema ispravnog načina, neki će i dalje raditi šta su radili i imati šta su imali jer ih to usrećuje, a neki će promeniti svest i način mišljenja. Najvažnija stvar je započeti razgovor, i uvek ukazivati na mogućnost promene.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Mirsad. Rom. Ciganče. Ostavila ga majka, rekoše mi…
Tada sam se kao mlada majka deteta od nepunih godinu dana, našla u dečjoj bolnici. Smestili su nas u sobu u kojoj je bio i jedan dečak oko godinu dana...
Bebisiterke i do 60.000 dinara, roditelji na listama čekanja i po više meseci
Ko će da čuva decu dok su mama i tata na poslu? Ovo pitanje je za mnoge roditelje postalo prava noćna mora, jer je tokom epidemije virusa korona drastično povećana...
Devedesetih nismo imali za igraonice ali smo imali jedni druge
Devedesetih nije bilo para rođendane u kafanama i igraonicama. Umesto profesionalnog fotografa, skupe dekoracije i slatkih stolova u popularnim igraonicama i restoranima, rođendani su se slavili tamo gde je najlepše...
Evo kakva su se imena davala deci 1981. godine: Roditelji su hteli moderno!
Krajem 2021. godine objavljen je spisak najpopularnijih dečjih imena, među kojima su broj jedan Mija i Relja. Kada su devojčice u pitanju, spisak imena koja se roditeljima najviše sviđaju su Ema,...
Uf, to poklanjanje je stvarno frustrirajuće. Moja ćerka ima preko 10 barbikolikih lutki, i sve su originalno njene, i kupljene nove. Ni jednu joj nisam ja kupio.