Sigurno vam je dobro poznat pojam „povezujućeg roditeljstva“ (attachment parenting). Naime, sredinom 20. veka, engleski psihoanalitičar Džon Bolbi razvio je tzv. teoriju afektivnog vezivanja (attachment theory), skup ideja o emocionalnim vezama između majke i novorođenčeta. Ova teorija je u međuvremenu stekla poklonike iz širokog spektra disciplina – od eksperimentalnih psihologa do socijalnih radnika koji u nedostatku afektivne vezanosti vide uzorok kasnijeg kriminalnog ponašanja. Poslednjih decenija, ova teorija je podstakla širenje svojevrsne „sekularne religije“ među roditeljima, pod imenom „povezujuće roditeljstvo“, piše antropolog Dejvid F. Lensi.
Ovaj pokret predvode dve internet organizacije – Attachment Parenting International i Attachment.org, a spisateljica Erika Jong jedna je od javnih ličnosti koje su se pobunile protiv ovog način roditeljstva: „Nosite svoju bebu, spavate sa njom i potpuno se upodobljavate njenim potrebama – kako ovo da radite i istovremeno da zarađujete novac potreban za podizanje deteta?“ napisala je jednom prilikom.
Mada se promoteri povezujućeg roditeljstva često pozivaju na tradicionalne kulture i njihove roditeljske prakse, antropolozi koji proučavaju odnose između majki i dece ne slažu se sa postulatima ovog roditeljskog trenda. Ono što na prvi pogled deluje kao idilična bliskost majke i deteta u plemenskim društvima zapravo je samo naša projekcija. Majke u svim delovima sveta najčešće po ceo dan nose svoje bebe i malu decu, ali to uopšte ne znači da obraćaju puno pažnje na njih. One zapravo obavljaju svoje poslove i druže se na isti način kao što bi radile i bez deteta. Po pravilu, majke retko gledaju svoju decu ili im se obraćaju, čak i kada ih drže ili doje. Istu pojavu naučnici beleže u društvima širom sveta, i uprkos tome nigde nisu primetili bilo kakve posledice ovog „zanemarivanja“ po mentalno zdravlje dece.
Po pravilu, majke retko gledaju svoju decu ili im se obraćaju, čak i kada ih drže ili doje.
Da to nije slučaj samo u tradicionalnim društvima pokazuje i istraživanje antropologa Boba Livajna i Karin Norman o odgajanju dece u Nemačkoj, gde se praktikuje model vaspitanja koji decu ne postavlja u centar porodice kako ne bi postala razmažena. Štaviše, prema standardima teorije afektivnog povezivanja, dve trećine nemačke dece zapravo su „nesigurno povezana“, iako to nije dovelo do epidemije poremećaja ličnosti, što bi, prema teoriji afektivne vezanosti trebalo očekivati. Njihov zaključak je da ova teorija ima primenu kod slučajeva ozbiljnog zanemarivanja dece, ali da se ne može primeniti na prosečne porodice.
Antropolog Dejvid F. Lensi analizirao je više od 200 primera roditeljstva iz celog sveta kako bi utvrdio koliko se zaista u tradicionalnim društvima vodi računa o vezanosti majke i deteta. Ono što je zaključio je da se, nasuprot našim očekivanjima, uspostavljanje jakih emotivnih veza sa detetom najčešće izbegava. Naime, novorođenče se ni ne doživljava kao istinsko ljudsko biće. Razlozi su sledeći:
Visoka stopa smrtnosti dece i hroničnih bolesti
Naučnici danas znaju da je u prošlosti između jedne polovine i jedne petine dece umiralo pre pete godine. Samim tim, i među preživelom decom bilo je mnogo ozbiljno bolesne. U mnogim selima koje su proučavali antropolozi 100% dece bilo je klinički pothranjeno i patilo od hroničnih infekcija parazitima i dijareje. Tako nepovoljni uslovi za gajenje dece zahtevaju od roditelja da se ne vezuju mnogo za svoju bebu već da ostanu emotivno distancirani.
Majčina ranjivost
Drugi razlog za rezervisanost prema novorođenčetu jeste i pretnja koju je ono predstravljalo za majku. Kroz veći deo ljudske istorije trudnoća je doživljavana kao ozbiljna bolest. „Trudna žena je jednom nogom u grobu“ kaže francuska poslovica.
Porođaj je do nedavno bio užasno rizičan a čak i ako ga majka preživi postajala je žrtva ljubomore i veštičarenja kako drugih ljudi tako i onostranih sila. I porodilja i beba bivale su „zagađene“ tokom porođaja, prolivanjem krvi. Žene je ranjivim činilo i poštovanje tabua u vezi sa ishranom u vreme menstruacije i trudnoće, što je značilo da su obično morale da izbegavaju kvalitetne proteine onda kada im je dobra ishrana bila najpotrebnija. Osim toga, porodilja je, umesto da se oporavlja, morala da se vrati vođenju domaćinstva, poljskim radovima i brizi o deci i porodici. Opstanak porodice zavisio je od toga pa su se umesto opreznosti, svi jednostavno nadali najboljem.
