Anketiranje dece pokazalo je da su se tokom meseci provedinih u karantinu zbog pandemije osećala manje anksiozno nego ranije. Kada su ih pitali da navedu nešto što im se svidelo u opštem zatvaranju, dečiji odgovor je bio – vreme sa porodicom. Čini se da je produženo zajedničko vreme pomoglo deci da shvate koliko se njihovi roditelji zaista brinu o njima.
U aprilu i maju 2020. mesec i dva meseca nakon zatvaranja škola, američka neprofitna organizacija Let Grow sprovela je istraživanje među decom širom Sjedinjenih Država, uzrasta od 8 do 13 godina, i roditelja dece u tom uzrastu. Istraživanja su otkrila da su, u celini gledano, deca tokom ovih meseci zaključavanja bila manje zabrinuta nego što su bila pre pandemije. Otkrivala su zanimljive stvari, više spavala, komunicirala sa prijateljima na mreži, pomagala kod kuće i sticala novo poštovanje i uvažavanje od roditelja zbog toga koliko su se dobro snalazila. Prema oceni svojih roditelja, deca su bila mnogo češće srećna nego tužna.
U jednom ispitivanju od dece je traženo da dovrše rečenicu „Ono što mi se sviđa u trenutnoj situaciji je___“, piše razvojni psiholog Piter Grej na sajtu Psychology Today. „Pre ove analize očekivao sam da bi najčešći odgovori mogli biti „to što imam više vremena za svoja interesovanja“ (zbog slobodnog vremena koje su deca stekla zatvaranjem škola i ukidanjem drugih aktivnosti) ili „to što imam više vremena da spavam“ (zbog toga što ne moraju rano da ustaju), ali ispostavilo se da su ova dva odgovora rangirana tek na drugom i trećem mestu. Ubedljivo najčešća kategorija odgovora, koja je obuhvatila 47% dece, bila je „to što provodim više vremena sa porodicom (sa mojom majkom, ocem ili oboje),“ kaže Piter Grej.
Drugo istraživanje, koje su sproveli psiholog Džin Tvendži i njene kolege, na oko 1500 tinejdžera, takođe u proleće 2020, otkrilo je da su mladi ljudi tokom pandemije mnogo boljeg psihičkog stanja nego pre. Učestalost depresije se smanjila, više su spavali, osećali su se čvršćim i otpornijim, i izjavili su da su se njihove porodice zbližile te da sada ćešće obeduju zajedno nego što su to činili pre pandemije. Što još više iznenađuje, tinejdžeri su takođe prijavili da su manje usamljeni nego što su bili pre pandemije. To je i razumljivo, ako se pretpostavi da je smanjena usamljenost posledica povećane bliskosti unutar porodice.
Psiholog Piter Grej zaključuje da je ovo važna pandemijska lekcija koju bi trebalo da zapamtimo. Pre pandemije deca i tinejdžeri su bili toliko zauzeti školom, domaćim zadacima i vannastavnim aktivnostima, a roditelji su bili toliko zauzeti sopstvenim poslom i prevoženjem svoje dece sa jedne aktivnosti na drugu, da su deca i roditelji imali malo mogućnosti da se zaista upoznaju. Bili su toliko zauzeti obavezama i stremljenjem ka postignućima, da su imali malo zaista kvalitetnog zajedničkog vremena. Ali jednom kada je jurnjava prestala, roditelji su počeli da posmatraju svoju decu drugim očima i, uglavnom, dopalo im se ono što su videli; a deci se dopalo što su njihovi roditelji počeli zaista da brinu o njima kao osobama, a ne kao o ocenama u dnevniku.
Neki odgovori dece na bili su prilično dirljivi. Grej je izdvojio jedno koje ga je posebno dotaklo:
„Svi su kod kuće i prvi put posle dugo vremena sam srećan. U školi me maltretiraju, ovo je mnogo bolje i svi su srećniji. Moja mama se sada više smeši, više se ne vičemo. Pomogla mi je u mom projektu o insektima i sada mi svi rado pomažu u raspoznavanju vrsta. Otkrio sam da i moja mama zna puno o bubicama. U stvari, moja mama je stvarno pametna i drago mi je što se opet zabavljamo. Shvatio sam da sam samo bio ljut na sve jer sam donosio nervozu iz škole i istresao je na ukućane. Nakon što sam rekao mami šta mi se dešava u školi, pitala me zašto joj nisam rekao ranije, i da bi nešto preduzela. Izvinio sam se, a ona je malo zaplakala i rekla mi koliko me voli, a onda sam i ja zaplakao. Tada je moja mlađa sestra videla kako plačemo i ona je takođe zaplakala, što nas je sve nasmejalo. Sad se osećam mnogo bolje!“
Izvor: Detinjarije.com
