Gledajući tuđu decu kako skaču po kući, sede na stolu, lome cveće, vade stvari iz fioka i frižidera i “dube na glavi”, većina ljudi, onih koji još nisu postali roditelji, pomisli: “Da je moje, ne bi to bilo tako!”.
Ipak, priča se potpuno menja kada u njihov dom stigne poklon s neba, mali, bezbrižan, sladak i sasvim bezopasan, sve dok ne propuzi, prohoda i počne da plače za svaku sitnicu, baca se po podu, čupa kosu i vrišti jer mu roditelji ne daju da postane bezobrazan i nevaspitan.
Da je to jedan od velikih izazova roditeljstva ističe i Branislav Lolić, banjalučki pedijatar. Otkriva i savetuje na šta još roditelji treba da obrate pažnju i kako da sebi i svom detetu poboljšaju život.
PRVI ZNACI ZAOSTAJANJA U RAZVOJU
Tokom druge, treće ili četvrte nedelje života treba pratiti znakove koji mogu ukazati na moguće zaostajanje u razvoju bebe. Ako slabo sisa i sporo jede, ne trepće pod jakim svetlom i ne prati predmet u blizini koji se pomera s jedne na drugu stranu, to nije dobar znak. Isto tako, ako retko pomera ruke i noge i deluje ukočeno, ako se njeni ekstremiteti čine labavim i mlitavim i ako ne reaguje na jake zvukove, potrebno je obratiti se lekaru radi dobre procene.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VASPITARIJE
Hiperaktivnost i izlivi besa dovedeni u vezu sa ponošanjem roditelja
Nedavno istraživanje sugeriše da zabavljanje roditelja igricama na mobilnom telefonu umesto da posmatraju kako njihova deca grade kule u pesku, šteti međusobnim odnosima roditelja i dece i dovodi do problema u ponašanju dece. Deca s nedovoljno odgovarajuće podrške i pažnje...
Naučnici: Ovih osam osobina se nasleđuju
Svaki čovek je makar jednom u životu čuo nešto poput “Imaš majčine oči, ali očevu narav” ili “Isti si kao svoj deda”. Sa druge strane, retko ćete čuti da neko...
Samokontrola ima neverovatan uticaj na budući život deteta – evo kako da je razvije
Potreba za samokontrolom ponekad je pravi izazov i za odrasle, a kamoli za decu. Ali njen uticaj na čitav život je neverovatan. Novozelandska studija koja je trajala čitave tri decenije...
Digitalna tehnologija reprogramira mozak dece
Neurolog dr Suzan Grinfild ističe da društvene mreže sprečavaju decu da nauče da sami razmišljaju, zbog čega mentalno ostaju na nivou trogodišnjaka. Društvene mreže i video igrice dovode do toga da deca ne...
Zaista me cudi od urednistva da objavljuje ovako nesto. Imala sam utisak da su Detinjarije na dobrom putu da edukuju roditelje medjutim u poslednje vreme sam bas u dilemi, posle ovoga i serijala tekstova Dr.Milivojevica…. Elem, 21. vek…ima li ovakav sajt da ponudi neku alternativu propagiranju batina i cry it out metode? Valjda su deca nesto vise od proracunatih manipulatora, malih nezahvalnih egocentrika i narcisa, potencijalnih delikvenata ? Ovaj tekst je potpuno bezveze.
Milice, ne bih tako grubo generalizovala. Kao što dr Milivojević ne priča isključivo o fizičkom kažnjavanju, tako će i Detinjarije objaviti i njegov tekst i tekst dr Svetomira Bojanina, izuzetnog pedagoga koji je protivnik batina. Edukacija nije linearan proces i ljudi treba da pročitaju različite ideje; pa i ovaj dr Lolić je rekao nešto što ima smisla: npr. za dojenje, za poštovanje vere (svoje ili tuđe)… Ali kao veliki protivnik “cry it out”-a, želim da ukažem na argumente protiv te metode. Nisam primetila da je ovaj sajt okrenut jednoumlju i to mi se dopada, što ne znači da ako se sa nečim ne slažemo, to ne treba i da kažemo 🙂
Ja se zaista trudim da ne generalizujem, ali cini mi se da su tekstovi i misljenja koja zastupa npr. Svetomir Bojanin daleko redja i uopste nekakvi pozitivni primeri vaspitanja. Rekla bih a moze se i prebrojati, da su cesce zastupljeni upravo tekstovi koji propagiraju ovu drugu stranu. A roditeljima nedostaje pozitivnih primera i metoda. “Ne smete dozvoliti da vam dete komanduje, odredjuje, manipulise…dobro ga se pazite- da ga slucajno ne razmazite, ne naviknete na ruke, da ne postane mali psihopata,zlostavljac i narcis – nisu saveti….
Ja iskreno ne vidim neku poentu ovog teksta.
Ja mislim da su tekstovi koji propagiraju drugu stranu cesci zato sto danas vecina roditelja ima jako lose roditeljsko iskustvo bas zato sto im deca komanduju, pa im je i jedno dete previse. Sve je to lepo, da dete bude stalno u narucju, da sisa na zahtev, da izrazava svoju licnost, ali kad radite po ceo dan, imate gomilu kucnih poslova i jos morate i da uvece radite od kuce a niste ni sjajnog zdravlja (ko danas uopste jeste), onda morate da nadjete sredinu izmedju djetetovih potreba i vasih potreba, jer ako je vama lose, ako ste preumorni, ako ne mozete nikad da se opustite ili da kontrolisete situaciju, onda ste na ivici nerava i vasem detetu je mnogo gore nego kad mora da nauci da zaspi samo. I nemojte mi pricati kako treba svi da pripomognu, jer pola njih nije u takvoj situaciji. Mozda imate troje dece, a jedno od vas radi kod privatnika i nema radno vreme (bolje reci nema slobodno vreme), onda onaj drugi roditelj mora svaki dan sam da izadje na kraj sa decom i kucnim poslovima, sto znaci da deca moraju da ga poslusaju, da idu na vreme u krevet i da nauce da se prilagode tome da nisu njihove potrebe na prvom mestu, vec dobrobit cele porodice. Vecina majki koje poznajem bi se zgrozila na ovaj tekst i kontolisano plakanje, a ne prestaju da kukaju kako im je zivot patnja bez prestanka jer su se pretvorile u zrtve malih diktatora. Nijedna nece da cuje da rodi drugo dete ili trece, jer im je i ovo nemoguce da podizu bez pomoci, a realno su ga takvim napravile jer citaju tekstove koji im nabijaju osecaj krivice ako traumiraju svoje dete i ne skacu na svaku njegovu zelju.
Evo, vaše mišljenje je idealan primer zablude na koju sam pokušala da ukažem u svom prvom komentaru, gore među FB komentarima. Stvarno molim i vas i druge ljude da RAZDVOJITE potrebe bebe do godinu, godinu i po dana, i dečije hirove i želje koji se javljaju kasnije! Plakanje MALE BEBE u želji za nošenjem, bliskošću i/ili podojem NEMA VEZE SA (NE)VASPITANJEM, osim u smislu da od vaše sposobnosti i mogućnosti da odgovorite na te primarne potrebe deteta za zaštitom i sigurnošću zavisi koliko će vam dete NEUROLOŠKI biti stabilno i opremljeno da se nosi i sa kasnijim stresovima, što uključuje i vaspitanje! U SAD “kontrolisano plakanje” je dugo bilo “zlatni standard” i dan danas je izuzetno primenjivana metoda, a oni se zaista ne na nivou proseka ne mogu pohvaliti dobrim rezultatima na polju vaspitanja i discipline kod dece. Izgleda da upravo neodgovaranje na rane potrebe deteta stvara decu koja se teže vaspitavaju, jer se stvara nesiguran šablon vezivanja za roditelja i samim tim – nepoverenje. Nekoga kome ne verujete nikada nećete ni slušati.
I nadam se da ćete uvideti da deca ne treba da se “kontrolišu” kako ste rekli, već da se sa ljubavlju UČE da poštuju vašu reč i integritet. Ja se apsolutno slažem da deca itekako umeju da manipulišu i da treba biti dosledan i nebolećiv, ali sve to dolazi TEK KASNIJE, oko druge godine života. Užasava me kad roditelji i rodbina “učitavaju” sasvim malim bebama namere poput “sad te plakanjem manipuliše da ga uzmeš”. Ali ljudi, BLISKOST JE BEBINA PRIMARNA POTREBA!
Dobro receno – od preporuka ovog doktora jedino ih vise uzasava radjanje jos jednog deteta…
BRAVO!
Ja znam kako su kod nas žene oduvek postupale – ostavljale su bebe u hladu, pa celo pre podne u njivi, onda sve zajedno prave odmor i podoje decu, pa opet na rad. Bebe nisu bile placljive jer su naucile da cekaju da dodju na red.
Procitajte:
http://www.mojpedijatar.co.rs/danas-je-svetski-dan-zagrljaja/
Danas je svetski dan zagrljaja!!
Bivsi studnet sam dr Bojanina. On je cesto znao da kaze za dete koje je nevaspitano “da place za prutom” i verujem da on to misli i sada kada vidi nevaspitano dete. On generalno nije portiv fizickog kaznjavanja, vec je svestan da je covek cesto u nemoci kada je pitanju vaspitanje dece. Vama smeta Milivojevic, ali da radite na radom mestu na kakvom ja radim, svhatili biste da se nalazimo u eri prezasticene dece, razmazene i bezobrazne. U eri jednog kolektivnog bezobrazluka i nekulture. Gledam svakodnevno sta sve roditelji dopustaju svojoj deci, zatim kako ih neuko i bez razmisljanja za tren opravdaju. Jedan dan, citam na netu od roditelja meni poznatog kako pljuje po generalnom stavu dr Milivojevica, a isti taj roditelj savetuje svom dvoipogodinjem detetu da “vrati” udarac ako ga dobije. Sto se teksta tice, ja nisam mogla da ostavim svoju decu da placu i da prolazim taj pakao dok ne nauce samostalno da spavaju, ali ne mislim ni da im se u tom momentu luci kolicina kortizona koju je neko gore opisivao (sto uopste nije tacan podatak), niti je istina da su americka deca upravo zbog te metode kasnije trpela i imala posledica. Molim lepo, metoda traje par dana i ne moze da napravi nikakvu psiholosku stetu. Kratko traje a u osnovi bebinog placa nije strah nego bes i ljutnja. Kao sto nije svako dete isto, tako ni svaka metoda nije pravi izbor za pojedine roditelje…
Uvek će samosvesniji i sposobniji biti mališani koji su svesni da nisu centar sveta.
Bravo doktore!
To što se on bavi pedijatrijom, ne znači da poznaje dečiju razvojnu psihologiju. A očigledno je ne poznaje, jer je pomešao razne razvojne faze i sve strpao u isti koš.. Mogli ste da intervjuišete i Peru mehaničara. Beba se ne može vaspitavati od malena, kao što se ne može učiti da hoda. Posledice “pusti bebu da plače” najbolje znaju psiholozi koji se bave lečenjem depresivnih, napetih, nesrećnih… osoba.
Ovo je intervju autorke knjige koja je pomenuta gore.
https://www.psychologytoday.com/blog/the-author-speaks/201408/why-love-matters
Preporučila bih i “Psihologija dobrog odgoja”. Lepo i sažeto opisuje sve faze razvoja do 6. godine, šta tačno možete očekivati od deteta i kako mu prezentovati neke stvari. Odlična knjiga.
Treba konačno zaboravite pogubne metode “Jača pluća kad plače”, “Ne navikavaj ga na ruke”, “Beba treba da spava u krevetcu” itd.