Sistematski pregledi pokazali su da je petoro od dvadesetoro dece gojazno, da je mnogima, u tom uzrastu, vid već oslabio i da neredovno peru zube. Deca šetaju samo do škole, a mnoge i do tamo kolima voze roditelji.
Deci je, kaže se, najveća snaga u nogama. Međutim, istraživanja su pokazala da 80 odsto dece nije fizički aktivno. Pedijatar dr Saša Milićević naglašava da gojaznost dece ima razmere epidemije, ali da ne obraćamo dovoljno pažnje na taj problem.
“Neverovatno je kad čujemo podatak da je za poslednjih 50 godina gojaznost dece u svetu porasla za 300 odsto. To je bolest i ne bismo smeli da bežimo od te reči. To ne znači da ako dete ima par kilograma više da je bolesno, ali sama sklonost ka gojaznosti zahteva sistematsko praćenje, pogotovo kada je reč o dečjoj populaciji”, ističe doktor.
Predsednik Srpskog saveza profesora fizičkog vaspitanja i sporta Miroslav Marković navodi da se 80 odsto dece ne bavi sportom i da se sa fizičkom aktivnošću sreće samo na časovima fizičkog i zdravstvenog vaspitanja u školi.
“Insistiramo upravo na tom aspektu zdravstvenog vaspitanja, jer smo primetili da je sve više gojazne dece, da imaju povišen pritisak, dijabetes tipa dva, masnu jetru. Nastojali smo da decu, a posredno i roditelje, edukujemo kroz program zdravstvenog vaspitanja, šta je to i kako treba da se ponašaju kada se hrane, u slobodno vreme ili u školi”, napominje.
Savremene tehnologije su doprinele da se čovečanstvo i inače manje kreće, tako da se može reći da svi patimo od bolesti koja se zove hipokinezija, dodaje Marković. Pored izrazite fizičke neaktivnosti, problem predstavlja i način ishrane. No, postavlja se pitanje, kada je već konstantovan problem, šta učiniti i odakle početi.
“Kada se dete rodi, ono se kreće, njemu je to osnovna potreba i treba je pospešivati, bukvalno od rođenja, jer roditelji su primer svojoj deci. Ukoliko se roditelji ne kreću, neće se ni deca kretati. Znači, prvi stub zdravstvenog vaspitanja je u porodici”, napominje Marković.
