Perfekcionista sam i pritiskam svog đaka prvaka

On je opušten, veseo dečak, dok sam ja stalno pod tenzijom i pritiskom da sve mora biti savršeno. Cepam mu listove iz sveske dok sve ne bude perfektno.

Dragi čitaoci, započeli smo novu rubriku “Faktor iznenađenja” u saradnji sa Razvojnim centrom za decu i odrasle “Faktor”, koji okuplja vrsne stručnjake koje se bave razvojem dece – psihologe, pedagoge, defektologe, pedagoge, psihoterapeute, stručnjake za sportsku psihologiju i unapređenje spoljne podrške na razvojnom putu deteta u sportu. Prva pitanja već nam stižu, a ukoliko i sami imate neko, pišite na imejl: nsfaktor@gmail.com, a naša redakcija i stručnjaci iz “Faktora” će se potruditi da vam izađu u susret.

PITANJE

Moje dete je ove godine đak prvak. Bojim se da svoj perfekcionizam ne prenesem na njega. On je opušten, veseo dečak, dok sam ja stalno pod tenzijom i pritiskom da sve mora biti savršeno. Cepam mu listove iz sveske dok sve ne bude perfektno. Ne mogu da se oduprem tome. Na kraju dana, žao mi je što sam tako postupila, ali smatram da je preciznost izuzetno važna za život.
Da li se slažete sa mnom?

Veliki pozdrav

ODGOVOR

Poštovana,

želim srećan, uspešan i radostan početak, sada novog poglavlja u životu Vašeg sina. Veoma je lepo što obavezama i vrednostima rada i znanja pridajete važnost. Početak školovanja, polazak u prvi razred je upravo ono što sam napomenula u prethodnoj recenici, upoznavanje sa obavezama i sticanje radnih navika. Do sada, dete je to moglo da razvija kroz poštovanje pravila – da je ono odgovorno za spremanje svojih igračaka… Pretpostavljam da ste u ranijem periodu, kada bi mu čitali, kada je crtao i bavio se aktivnostima kao što su seckanje i lepljenje, zahtevali da se sve raspremi i vrati na odgovarajuće mesto, kao i da je iz Vašeg primera posmatrao takav model ponašanja. To je zapravo i razvoj odgovornosti prema stvarima uopšte. Naravno, i takve stvari se mogu nekad preskočiti, ne treba biti opterećen i kad nije uvek tako. To pokazuje da smo živa bica, nesavršena, da nismo uvek ni spremni ni raspoloženi da je sve kao u muzeju. To se odnosi i na obaveze vezane za školu. Urednost u pisanju i popunjavanju svezaka i radnih listova je i odraz motoričke spretnosti šake deteta, spretnosti fine motorike prstiju da barataju olovkom i savladavaju sve te krivine slova, brojki… Ali prvi razred upravo iima taj zadatak, tako da se nepravilnosti potpuno tolerišu. Sveska deteta nije štampani udžbenik, niti muzejski primerak. Ona je radni materijal, treba da predstavlja ponos đaku za njegov rad. Pohvalama za trud, i analizom (obeju strana) urađenog posla se takođe podstiče i uči dete da ispravlja veće greške. Svakako da neće uspeti bas sve da ispravi, možda ne može, možda trenutno ne razume niti pridaje trenutno važnost tome. Škola traje dugi niz godina tako da ima vremena i to da se razvija. Važnije je da prvo dobro shvati važnost redovnog obavljanja domaćih zadataka, da ne zaboravi uputstva i zahteve koje je učiteljica iskazivala, kao i da zna da ponovi i ispriča šta se dešavalo u školi…

Srdačan pozdrav,

Danijela Jovanović, pedagog

Razvojni centar za decu i odrasle “Faktor”
www.nsfaktor.com