Proživljavam nešto u poslednjih par nedelja, što nisam mislila da ću da doživim u 21. veku. Juče sam saznala da ću po drugi put postati mama devojčice. Komentari i reakcije koje dobijam od ljudi meni bliskih su nešto što me duboko pogađa.
Počelo je pre par nedelja kada sam, bez da sam predhodno pitala šta mi žele, na njihovu inicijaivu počela da dobijam želje i nadanja za moju porodicu da drugo dete bude muško. Pokušala sam da se odbranim rečima da mi je zaista svejedno i da mi je bitno da je živo i zdravo, ali to im nije dalo dovoljno naznake da mi ni najmanje ne prija skoro pa insistiranje da bude muško.
Smetalo mi je jako, ali nisam mogla ništa da uradim po tom pitanju, ponajviše zbog toga što nisam želela da prema ljudima koje volim i koje poštujem i za koje znam da to ne rade iz loše namere, ispadnem gruba i da ih na neki način povredim.
Onda je došao dan ultrazvuka i bila sam veoma neprijatno nervozna. Iako mi je zaista bilo svejedno da li je dečak ili devojčica, tuđa očekivanja koju su mi podmetnuta u toj meri, učinila su da osećam ozbiljnu dozu odgovornosti da bude muško. Kada sam čula da je devojčica, doza krivice koju nisam ranije imala me je preplavila. Nisam mogla da se radujem, jer sam znala da će ta vest razočarati umesto usrećiti. Ne mog supruga, oce moje dece, jer je njegov stav prema polu deteta bio isti kao moj. Zamislite tu tugu da si razočarenje umesto neuslovna radost, a da se nisi još ni rodila.
U prvi mah sam dobila poruke, one očigledno neiskrene sreće „Jao divno“, „Baš lepo“… a potom su krenuli komentari, citiram „Pa dobro, šta sad da se radi, bice muško iz trećeg puta“, „Čestitam, ali ja sam vam želela dečaka“, posle složene face komentar „Bolje da je muško“, „Volećemo je bez obzira“… Zar se ne podrazumeva da ćete je voleti bez obzira da li je muško ili žensko? I da li smo se suprug i ja, kao roditelji naše dece, izjasnili da strastveno želimo dečaka, pa sad smatrate da treba da nas tešite i ulivate „optimističnu“ veru da će sledeći put biti muško? Zar ne ponavljamo kao papagaji poslednjih par nedelja da nam nije važan pol? I ko vas je pitao šta nam želite? Niko! Samo jedno treba da kažete ako već mom detetu, mojoj apsolutnoj radosti ne možete iskreno da se obradujete, a to je, sa osmehom na licu „Čestitam“. To je sve. „Čestitam“.
To je moje dete, moja ćerka i ja je već sad volim najviše na svetu i ne bih je menjala ni za šta i ni za koga. Ne bih menjala svoje dete ni da je dečak, jer je to moje meso, moja krv, moja duša. Zašto se ne radujete sa nama? Ubija me činjenica da se mom nerođenom detetu iskreno ne radujete jer nije muško i da imate potrebu mene kao majku da utešite zbog te činjenice. Hoću isključivo da čujem „Čestitam“. Ne želim da čujem ništa drugo. Svako ima pravo da misli i oseća i u krajnjem slučaju kaže šta misli, ali dajte ljudi malo empatije, malo se stavite u kožu osobe sa kojom razgovarate. Zar je toliko neverovatno u zemlji Srbiji da se roditelji raduju drugoj ćerci? Čemu razočarenje?
Ne dam da mi neko loše priča o mom detetu. Ne dam nikome. Ne dam. „Šta da se radi?!“ Da se radujete sa nama što smo te sreće da ponovo postanemo roditelji jednog zdravog deteta. Da prihvatite da nama dečak nije vredniji od devojčice i da to poštujete, a sebi rađajte šta god želite i svoja očekivanja, mišljenja i razočarenja zadržite za sebe. Da se ne usudite da majku tešite što joj je dete žensko. Ko vas je rodio? Ko vas je voleo najviše na svetu, ko je za vas grizao, ko vas je odgajio? Da me pitate da li je sve u redu na ultrazvuku, da li joj srce malo ima dve komore, da li ima oba bubrega, da li je mozak razvijen, da li ima sve udove. To me niko nije pitao. To nije važno, žensko je, to je dovoljna tragedija. U 21. veku u zemlji Srbiji.
Mama Nevena
Izvor: Detinjarije.com
