Pismo mame iz predgrađa beogradskim mamama

I tako, primera ima u nedogled. A dan je kratak. A svi naši prijatelji, kada dođu iz grada kod nas, ushićeno tumaraju dvorištem i govore nam – Blago vama! Jao, a mi ni terasu nemamo! „Čoveče kako je vama dobro, nemoj više da biste mi se požalili na prevoz!“ kaže moja drugarica koja živi u ulici koja seče bulevar, i svuda stiže peške. Prevoz uopšte ne koristi, sem ako ne dolazi kod mene. Jeste, mislim se ja, ali ovo nije ovako osvanulo jutros, tu je uloženo i novca, i rada i truda…vreme ne spominjem. Vreme je jedino što mi mnogo nedostaje, jedino u čemu sam veoma siromašna… Da, niko nas nije terao, to stoji. Sami smo hteli da radimo i da uređujemo. Isto tako nas niko ne tera da živimo ovde, ali to je pradedovina naše dece, i nije lako – što bi rekao Rajko Malešević – prodati tuđe, lepo je objasnio da zemlja nije tvoja, već tvoje dece, i dece njihove dece. To se ne prodaje.

I niko nas ne tera da gajimo te jagode, paradajz i muškatle, stvarno ne. Ali, zaoru komšije tako u jesen svoje njive i bašte a zemlja miriše preorana, mami te i obećava …Pa ti kažeš, daj da poorem pa ću videti na proleće šta ću. I kad dođe proleće pa sve krene da pupi, ti se misliš, pa kad sam poorao kako sad da ne posadim ništa. Pa posadiš nešto, a ima još mesta ostaće prazna zemlja, nići će korov, daj da bacim još semenja u zemlju… I tek kad stigne vreme za plevljenje i kopanje shvatiš da ti je mnogo, jer ti radiš u firmi, dođeš kući oko pet posle podne, dok nahraniš gladna usta, pregledaš domaći, opereš sudove, uključiš veš mašinu, razapneš veš, opeglaš decu za sutra, okreneš svoje roditelje da vidiš kako su, i sestru da vidiš jel bolje prehlađenom sestriću, platiš račune, ne daj Bože, da imaš zakazano kod zubara ili neki pregled za decu i još sijaset stvari koje mame rade vode decu na rođendane, priredbe, treninge… shvatiš da danas nećeš stići u baštu. Moraće da čeka i plevljenje, i kopanje. A biljke su kao deca, neće da čekaju. Iskažu revolt i ne napreduju bez ljubavi i nege. Stagniraju… Nema veze, možda sutra stignem, tešim se tako ponekad, a onda se setim da sutra ima neka druga obaveza nepreskočiva, naravno. A prekosutra najavljuju kišu, opet ništa. I onda kada konačno ukradem od same sebe vreme za rad u bašti, ne znam odakle da krenem. Pa, da kreni od početka, kažem sebi, ali očajavam i krivo mi što sam opet zapustila sve biljno da bih postigla sve ljudsko. A dok se bavim biljnim u kući mi niču Hirošima i Nagasaki, deca zabušavaju, haos se gomila a telefon beleži propuštene pozive… I onda se više mučim, i više mi vremena treba da dovedem baštu u red, jer biljke neće haos, korov i odsustvo nege. I onda mi sestra kaže: „Jao, znaš li da posle onog tvog paradajza moj muž više neće onaj sa pijace. Kaže kao plastika mu je, i ne miriše kao tvoj!“ Još ja budem kriva što moj paradajz miriše! Kao, da nismo probali, ne bi znali šta valja! Ne ljuti se ona na mene, ali zvuči kao da se ljuti na moj paradajz.