Otkako je počeo štrajk prosvetnih radnika, a uskoro ulazi u peti mesec, đaci su u proseku izgubili po 100 časova. I to ne sva deca. Jer, ima škola u kojima časovi traju 45 minuta, ali i onih kojima se čas prekida na 30. minutu. U pojedinim školama je takvo stanje…
Hajde da zanemarimo ko je u pravu – sindikat ili Ministarstvo prosvete, hajde da zanemarimo činjenicu da nam nastavnici vaspitavaju decu za u proseku 32.000 dinara, koliko će dobiti nakon najavljenog smanjenja zbog štrajka. Hajde da zanemarimo i činjenicu da prosvetne vlasti imaju puno pravo da iskoriste sva zakonom dozvoljena sredstva da bi se stanje u školama vratilo u normalu…
Hajde da pričamo o deci.
Kaže juče moja drugarica Irena: „Renata je u školi od 14 do 16 i 20, sa sve odmorima i tako već tri meseca… Kao da sam je na kurs upisala.”
Šta će Renata da nauči ove školske godine? Da li će tu prazninu neko da popuni i ko? Da li će njeni stariji drugari uspeti da se spreme za maturu onako kako bi to uradili da nema štrajka? I šta ćemo sa tim što će u istom gradu, u istoj školi, u istoj ulici, biti đaka koji su u ovoj školskoj godini prešli sve lekcije, radili pismene zadatke 45 minuta, imali pravo da poprave ocene kojima nisu bili zadovoljni, imali vremena da spreme maturu i onih kojima je sve to uskraćeno?
Šta ćemo na kraju krajeva i sa nastavnicima? Šta ćemo sa ministrom Verbićem? Zašto vlada ćuti? Zašto se toleriše najduži štrajk u srpskoj istoriji, kako tvrde sindikalisti? Kome je u interesu da deca ne nauče, da nastavnici ne uče, a da se Verbić zbog svega toga najčešće pominje kao ministar koji mora i treba da bude „rekonstruisan”?
Ovaj štrajk mora da se okonča. Tačka. Ne zato što stvarno nije fer što se istih 10 odsto skida i onome u EPS-u koji u proseku prima 70 hiljada i nastavniku koji nam uči i vaspitava dete za 38.500 dinara… I ne zato što Verbić nema više ni mehanizama, a ni političke podrške da vrati časove na 45 minuta u svih 1.700 škola.
Ovaj štrajk mora da se okonča zbog dece – zato što je ovo ne znam koja po redu generacija u poslednjih 20 godina koja neće imati regularnu školsku godinu. Zato što će ovo biti ko zna koja po redu generacija koja neće moći da kaže – da, spojili smo dve školske godine bez štrajka, bez protesta, bez skandala, bez smene ministra, bez provale testova, da ne govorimo o bombardovanju, sankcijama i da ne idemo toliko daleko u prošlost…
Ceh nebrige za prosvetu plaćaju naša deca, ta ista deca na koju obratimo pažnju tek kada postanu deo statistike o odlivu mozgova i proračuna o tome koliko to košta državu. Neko mora već jednom da kaže da je bilo dosta i da su naša deca jednako važna tema kao i Toni Bler, „busplus”, gas, nečiji doktorat ili medijske slobode i ženska prava.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Ernesto Sabato: Uz malo objašnjenje, deca će shvatiti da je rasipničko ponašanje na svetu veliki greh
Hitno je potrebno pristupiti drugačijem načinu obrazovanja, učiti decu kako živimo na Zemlji koju moramo da čuvamo, kako zavisimo od vode, od vazduha, od drveća, od ptica i svih živih...
Od početka školske godine 41 prijava protiv roditelja čija su deca pobegla sa časova
Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja obavezao je škole da podnose prijave prekršajnim sudovima protiv roditelja čija deca neopravdano izostaju sa nastave. Od početka školske godine prekršajni sudovi...
Nastavnici roditeljima: ‘Evo šta nam je potrebno od vas kako bi izgradili kvalitetan odnos’
Šta je to što je nastavnicima važno i potrebno od strane roditelja kako bi odnos bio kvalitetniji, otkrio nam je upravo jedan prosvetni radnik. 1. Poverenje
Svaka ocena je za dete!
Dok čitam intervjue koje sam vodila sa roditeljima pri upisu njihove dece u prvi razred, pročitam odgovor koji me obraduje. Na pitanje: "Kakav uspeh očekujete od deteta?" jedan tata kaže:...
Nema komentara.