Otkako je počeo štrajk prosvetnih radnika, a uskoro ulazi u peti mesec, đaci su u proseku izgubili po 100 časova. I to ne sva deca. Jer, ima škola u kojima časovi traju 45 minuta, ali i onih kojima se čas prekida na 30. minutu. U pojedinim školama je takvo stanje…
Hajde da zanemarimo ko je u pravu – sindikat ili Ministarstvo prosvete, hajde da zanemarimo činjenicu da nam nastavnici vaspitavaju decu za u proseku 32.000 dinara, koliko će dobiti nakon najavljenog smanjenja zbog štrajka. Hajde da zanemarimo i činjenicu da prosvetne vlasti imaju puno pravo da iskoriste sva zakonom dozvoljena sredstva da bi se stanje u školama vratilo u normalu…
Hajde da pričamo o deci.
Kaže juče moja drugarica Irena: „Renata je u školi od 14 do 16 i 20, sa sve odmorima i tako već tri meseca… Kao da sam je na kurs upisala.”
Šta će Renata da nauči ove školske godine? Da li će tu prazninu neko da popuni i ko? Da li će njeni stariji drugari uspeti da se spreme za maturu onako kako bi to uradili da nema štrajka? I šta ćemo sa tim što će u istom gradu, u istoj školi, u istoj ulici, biti đaka koji su u ovoj školskoj godini prešli sve lekcije, radili pismene zadatke 45 minuta, imali pravo da poprave ocene kojima nisu bili zadovoljni, imali vremena da spreme maturu i onih kojima je sve to uskraćeno?
Šta ćemo na kraju krajeva i sa nastavnicima? Šta ćemo sa ministrom Verbićem? Zašto vlada ćuti? Zašto se toleriše najduži štrajk u srpskoj istoriji, kako tvrde sindikalisti? Kome je u interesu da deca ne nauče, da nastavnici ne uče, a da se Verbić zbog svega toga najčešće pominje kao ministar koji mora i treba da bude „rekonstruisan”?
Ovaj štrajk mora da se okonča. Tačka. Ne zato što stvarno nije fer što se istih 10 odsto skida i onome u EPS-u koji u proseku prima 70 hiljada i nastavniku koji nam uči i vaspitava dete za 38.500 dinara… I ne zato što Verbić nema više ni mehanizama, a ni političke podrške da vrati časove na 45 minuta u svih 1.700 škola.
Ovaj štrajk mora da se okonča zbog dece – zato što je ovo ne znam koja po redu generacija u poslednjih 20 godina koja neće imati regularnu školsku godinu. Zato što će ovo biti ko zna koja po redu generacija koja neće moći da kaže – da, spojili smo dve školske godine bez štrajka, bez protesta, bez skandala, bez smene ministra, bez provale testova, da ne govorimo o bombardovanju, sankcijama i da ne idemo toliko daleko u prošlost…
Ceh nebrige za prosvetu plaćaju naša deca, ta ista deca na koju obratimo pažnju tek kada postanu deo statistike o odlivu mozgova i proračuna o tome koliko to košta državu. Neko mora već jednom da kaže da je bilo dosta i da su naša deca jednako važna tema kao i Toni Bler, „busplus”, gas, nečiji doktorat ili medijske slobode i ženska prava.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Sastav školskog osoblja biće primetno izmenjen od 1. septembra
Autor: Dragana Jokić-Stamenković Prema najavama predstavnika vlasti i procenama sindikata, sastav školskog osoblja u učionicama, ali i van njih, biće primetno izmenjen od 1. septembra zbog „racionalizacije obrazovnih ustanova”. Tim rečima...
Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?
Piše: Ivan Milenković Nije danas prevelik problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo...
Ovako se trenira mozak!
Pripremila Gordana Glavinić Umor, nepažnja, dosada, česti su razlozi za loše rezultate i nedisciplinu učenika na času. Tragajući za rešenjem kako da motiviše đake da aktivnije prate nastavu - Prva...
Lijam Nison: Posao učitelja mi je bio najteži i najgori u životu
Pre nego što je postao glumac i pre nego što se proslavio čuvenom trilogijom „Oteta”, Lijam Nison je bio učitelj. Ovim poslom se bavio oko dve godine, mnogo pre nego...
Nema komentara.