Otkako je počeo štrajk prosvetnih radnika, a uskoro ulazi u peti mesec, đaci su u proseku izgubili po 100 časova. I to ne sva deca. Jer, ima škola u kojima časovi traju 45 minuta, ali i onih kojima se čas prekida na 30. minutu. U pojedinim školama je takvo stanje…
Hajde da zanemarimo ko je u pravu – sindikat ili Ministarstvo prosvete, hajde da zanemarimo činjenicu da nam nastavnici vaspitavaju decu za u proseku 32.000 dinara, koliko će dobiti nakon najavljenog smanjenja zbog štrajka. Hajde da zanemarimo i činjenicu da prosvetne vlasti imaju puno pravo da iskoriste sva zakonom dozvoljena sredstva da bi se stanje u školama vratilo u normalu…
Hajde da pričamo o deci.
Kaže juče moja drugarica Irena: „Renata je u školi od 14 do 16 i 20, sa sve odmorima i tako već tri meseca… Kao da sam je na kurs upisala.”
Šta će Renata da nauči ove školske godine? Da li će tu prazninu neko da popuni i ko? Da li će njeni stariji drugari uspeti da se spreme za maturu onako kako bi to uradili da nema štrajka? I šta ćemo sa tim što će u istom gradu, u istoj školi, u istoj ulici, biti đaka koji su u ovoj školskoj godini prešli sve lekcije, radili pismene zadatke 45 minuta, imali pravo da poprave ocene kojima nisu bili zadovoljni, imali vremena da spreme maturu i onih kojima je sve to uskraćeno?
Šta ćemo na kraju krajeva i sa nastavnicima? Šta ćemo sa ministrom Verbićem? Zašto vlada ćuti? Zašto se toleriše najduži štrajk u srpskoj istoriji, kako tvrde sindikalisti? Kome je u interesu da deca ne nauče, da nastavnici ne uče, a da se Verbić zbog svega toga najčešće pominje kao ministar koji mora i treba da bude „rekonstruisan”?
Ovaj štrajk mora da se okonča. Tačka. Ne zato što stvarno nije fer što se istih 10 odsto skida i onome u EPS-u koji u proseku prima 70 hiljada i nastavniku koji nam uči i vaspitava dete za 38.500 dinara… I ne zato što Verbić nema više ni mehanizama, a ni političke podrške da vrati časove na 45 minuta u svih 1.700 škola.
Ovaj štrajk mora da se okonča zbog dece – zato što je ovo ne znam koja po redu generacija u poslednjih 20 godina koja neće imati regularnu školsku godinu. Zato što će ovo biti ko zna koja po redu generacija koja neće moći da kaže – da, spojili smo dve školske godine bez štrajka, bez protesta, bez skandala, bez smene ministra, bez provale testova, da ne govorimo o bombardovanju, sankcijama i da ne idemo toliko daleko u prošlost…
Ceh nebrige za prosvetu plaćaju naša deca, ta ista deca na koju obratimo pažnju tek kada postanu deo statistike o odlivu mozgova i proračuna o tome koliko to košta državu. Neko mora već jednom da kaže da je bilo dosta i da su naša deca jednako važna tema kao i Toni Bler, „busplus”, gas, nečiji doktorat ili medijske slobode i ženska prava.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Anketa Detinjarija – Znanja i veštine za budućnost: Milan M. Ćirković
Koja su to znanja i veštine koji će biti potrebni generaciji dece koja sada kreću u školu i kako ih pripremiti za budućnost koju ni sami ne možemo da predvidimo,...
Uspeh na kraju školske godine ne nagrađujte, nego slavite
Približava se kraj školske godine, ispravljaju se ocene, deca su pod pritiskom, a s njima i mnogi roditelji. Ne bi li svoju decu dodatno motivisali, roditelji neretko obećavaju (ozbiljne) nagrade...
Duško Radović: Detinjstvo se može lako unakaziti pogrešnom vizijom sreće
"Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu i slobodnu decu, moramo ih oslobađati straha. A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar,...
Intervju, Mladen Šarčević: Rampa za prepisivanje na maturi
Autor: Dragana Jokić-Stamenković U skorijoj istoriji nije bilo ministarstva koje je usvojilo devet zakona u jednoj školskoj godini i pokrenulo reforme za izmenu obrazovanja, od vrtića do fakulteta, kao što je...
Nema komentara.