Otkako je počeo štrajk prosvetnih radnika, a uskoro ulazi u peti mesec, đaci su u proseku izgubili po 100 časova. I to ne sva deca. Jer, ima škola u kojima časovi traju 45 minuta, ali i onih kojima se čas prekida na 30. minutu. U pojedinim školama je takvo stanje…
Hajde da zanemarimo ko je u pravu – sindikat ili Ministarstvo prosvete, hajde da zanemarimo činjenicu da nam nastavnici vaspitavaju decu za u proseku 32.000 dinara, koliko će dobiti nakon najavljenog smanjenja zbog štrajka. Hajde da zanemarimo i činjenicu da prosvetne vlasti imaju puno pravo da iskoriste sva zakonom dozvoljena sredstva da bi se stanje u školama vratilo u normalu…
Hajde da pričamo o deci.
Kaže juče moja drugarica Irena: „Renata je u školi od 14 do 16 i 20, sa sve odmorima i tako već tri meseca… Kao da sam je na kurs upisala.”
Šta će Renata da nauči ove školske godine? Da li će tu prazninu neko da popuni i ko? Da li će njeni stariji drugari uspeti da se spreme za maturu onako kako bi to uradili da nema štrajka? I šta ćemo sa tim što će u istom gradu, u istoj školi, u istoj ulici, biti đaka koji su u ovoj školskoj godini prešli sve lekcije, radili pismene zadatke 45 minuta, imali pravo da poprave ocene kojima nisu bili zadovoljni, imali vremena da spreme maturu i onih kojima je sve to uskraćeno?
Šta ćemo na kraju krajeva i sa nastavnicima? Šta ćemo sa ministrom Verbićem? Zašto vlada ćuti? Zašto se toleriše najduži štrajk u srpskoj istoriji, kako tvrde sindikalisti? Kome je u interesu da deca ne nauče, da nastavnici ne uče, a da se Verbić zbog svega toga najčešće pominje kao ministar koji mora i treba da bude „rekonstruisan”?
Ovaj štrajk mora da se okonča. Tačka. Ne zato što stvarno nije fer što se istih 10 odsto skida i onome u EPS-u koji u proseku prima 70 hiljada i nastavniku koji nam uči i vaspitava dete za 38.500 dinara… I ne zato što Verbić nema više ni mehanizama, a ni političke podrške da vrati časove na 45 minuta u svih 1.700 škola.
Ovaj štrajk mora da se okonča zbog dece – zato što je ovo ne znam koja po redu generacija u poslednjih 20 godina koja neće imati regularnu školsku godinu. Zato što će ovo biti ko zna koja po redu generacija koja neće moći da kaže – da, spojili smo dve školske godine bez štrajka, bez protesta, bez skandala, bez smene ministra, bez provale testova, da ne govorimo o bombardovanju, sankcijama i da ne idemo toliko daleko u prošlost…
Ceh nebrige za prosvetu plaćaju naša deca, ta ista deca na koju obratimo pažnju tek kada postanu deo statistike o odlivu mozgova i proračuna o tome koliko to košta državu. Neko mora već jednom da kaže da je bilo dosta i da su naša deca jednako važna tema kao i Toni Bler, „busplus”, gas, nečiji doktorat ili medijske slobode i ženska prava.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Matematika je bauk s razlogom
Piše: dr Željka Buturović, psiholog U nedavnom broju “Vremena” pokrenuta je tema nastave matematike, tj “bauka matematike“. Nažalost, u tekstu je izostao kritički osvrt nad obiljem ukorenjenih predrasuda koje se...
Počelo prijavljivanje za Letnju naučnu školu u Petnici
Istraživačka stanica Petnica otvorila je ovogodišnji krug prijavljivanja osnovaca za letnju naučnu školu, čime, prema rečima Nikole Božića, programskog direktora, nastavljaju tridesetsedmogodišnju tradiciju organizovanja istraživačko-obrazovnih programa. Oko 200 učenika koji...
Jedinstveni srpski bukvar za decu od Australije do Amerike
AUTOR: TIHANA BAJIĆ Nacionalne organizacije Srba iz regiona uputile su nedavno molbu predsedniku Aleksandru Vučiću za pokroviteljstvo u izradi i štampanju jedinstvenog Srpskog bukvara za decu u dijaspori. Kao razlog...
Celodnevna nastava u preko 200 ustanova: U školi po ceo dan, uz besplatan ručak
ŠKOLE u kojima đaci nastavu pohađaju u jednoj smeni ubuduće neće vrata zatvarati u jedan sat po podne. U njima će biti organizovan dopunski rad u okviru koga će deca...
Nema komentara.