Piše: Dragana Kanjevac
Prikaz knjige “Politika za decu” Jovane Papan, Službeni glasnik, 2018
Nekada davno, u dvadesetom veku, kaže legenda, deca su se plašila roditelja i nastavnika. Strepela su od roditeljskih sastanaka i pravednog gneva koji bi usledio ukoliko ima problema u školi. Trebalo je izdržati tiradu i dočekati presudu u vidu zabrana izlazaka, telefoniranja – ili još drastičnijih mera…
Danas bi ovakvo ponašanje roditelja u najmanju ruku bilo okarakterisano kao bizarno, a u ponekim državama roditelji bi mogli da budu kažnjeni zatvorom – pa i oduzimanjem deteta.
O ovim obrtima, promenama duha vremena i mnogim drugim aspektima roditeljstva koji se tiču kako političkoj i javnog, tako i onog privatnog (nekada se govorilo ‘kućnog’) – govori zbirka eseja Jovane Papan “Politika za decu”. Tekstovi su nastajali od 2006. do 2018. na Internetu, stvarajući preko potrebnu kulturološku nišu promišljenog govora o temama roditeljstva, vaspitanja i odrastanja u vremenu turbokapitalizma, globalizacije i domaće tranzicije. U isto vreme, autorka je stvarala i sopstvenu ‘fokus grupu’, kao mlada majka troje dece.
Za one koji očekuju sentimentalne testove o našim anđelima i brižnim super roditeljima, sledi popriličan udarac u pleksus. Jovana Papan uspešno ruši stereotipe i svojevrsnu koketeriju, gotovo usađenu u roditeljski diskurs – kritički posmatra svoje roditeljske saplemenike i sapatnike, omamljene trenutnim modama kao i brojnim zahtevima savremenog (malo)građanskog roditeljstva.
Aktivno istražujuci savremene tekstove i izvore o vaspitanju i i roditeljstvu, tekstovi Jovane Papan opisuju jedan sumorni, anti-utopijski svet u kojoj deca vladaju povodljivim roditeljima, donose odluke o porodičnom budzetu, pa i odlasku u školu, a svaka vrsta vaspitavanja može lako biti okarakterisana kao pritisak na mladu psihu, ukratko – nasilje.
Domaća svakodnevica takođe je puna primera besnih roditelja koji odlaze u škole da izribaju nastavnike koji su se ogrešili o njihovo čedo (koje kod kuće sve zna ali eto, nastavnik ga traumira…) Svi znamo prijatelje (ili smo to mi sami!) koji život provode vozeći svoje male Đokoviće, Pogoreliće, buduće sportske baletske i muzičke zvezde – sa treninga u muzičku školu, čekaju ih već polumrtvi da buduće Anđeline Džoli i Bredovi Pitovi završe svoj čas glume…pa sutra sve ponovo.
Reklo bi se da je savremeni ultimatum ‘srećno dete ili smrt’ baš dobra i pozitivna stvar. Naravno postoje tu i mala ograničenja, kao što je, na primer, pravo dece da se igraju na igralištu. U eseju Pod staklenim zvonom, autorka navodi podatak da je u Velikoj Britaniji zabeleženo drastično smanjenje trajanja samostalnog boravka deteta na otvorenom prostoru. Površina kojom se devetogodisnje dete samostalno kreće devet je puta manja nego 1970. godine. Kao razlog navodi se roditeljski strah za dečju bezbednost – iako statistike pokazuju da je danas situacija bezbednija nego pomenute 1970. Isti esej navodi slučaj ‘najgore majke na svetu’ i moralne panike koja je usledila nakon teksta njujorške novinarke Lenore Skenazi i priznanja da je pustila devetogodišnjeg sina da se sam preveze metroom.
Savremena hiperzaštita dece stvara ‘generaciju kilavaca’ kako kaze Papan, nesposobnih za život, ali zato sa visokom svešću o svojoj posebnosti – i shodno tome, visokim zahtevima prema okolini.
Ne sluti na dobro.
Za početak – vraćaju se pod okrilje besplatnog zivota i uslužnih roditelja.Autorka navodi da se stariji milenijalci već označavaju u savremenim analizama kao ‘bumerang generacija’.Ova generacija “povratnika” uviđa da su sloboda i samostalnost precenjene vrednosti koje zahtevaju poprilično cimanje i gubitak udobnosti. Eto, do sada su psiholozi obrađivali problem “praznog gnezda”, to jest psihološke praznine koju su roditelji osamostaljene dece osećali posle njihovog odlaska – izgleda da će im se ubuduće javljati klijenti sa sindromom “krcatog gnezda”, prepunog odraslih ptica, to jest zrelih ljudi koji i dalje žive u svojim dečjim sobama..
Sudeći po eseju Gospodari iz senke, pojedinim roditeljima je i glava ugrožena od strane svojih nežnih “mališana”, te se navodi da je u Evropi sve prisutnije nasilje nad roditeljima. “Srećno dete” ne samo da je agresivno nego je i nesposobno – sumorni britanski izveštaji pokazuju da raste broj dece koja prvi razred upisuju u pelenama!
Pakao političke korektnosti takođe je tema koju Jovana Papan rado obrađuje. Ekstremi u državnoj zaštiti dece od seksualnog nasilja kao što je poznati skandal oduzimanja dece porodici Nastić u Kaliforniji, pokazuju drugi pol, tamnu stranu i nečistu savest hipercivilizacije – putem hiperseksualizacije dece. Paradoks ove,kako kaže autorka, “pedofiizacije društva” je da društvo na decu sve više gleda očima pedofila. Jedan od navedenih primera ovog paradoksa je i kriza britanskih škola baleta, zbog propisa koji zabranjuju – dodirivanje! Hoće li Viktorijanska era ubuduće biti izučavana kao vreme seksualnih sloboda naspram današnjeg “razvijenog sveta”?
Da paradoks bude veći, društvo koje će vam oduzeti dete zbog fotografije bebe u kadi nema ništa protiv izbora za bikini mis na takmičenjima lepote za male princeze od 3 do 7 godina. Više eseja u knjizi Politika za decu posvećena je ovom tematskom okviru i bavi se fenomenima “princezifikacije” i “”starletizacije devojčica.
Stil pisanja Jovane Papan vrcav je i duhovit, tako da ne primetite da ste sa pitkim štivom “popili” i mnoštvo referenci – knjiga, istraživanja, analiza. Humor u tekstu funkcioniše i kao poruka – skidanje teme roditeljstva sa ušećerenog, sentimentalnog prestola. Jovana Papan i jeste nestašno dete srpske kulturološke scene – zaviruje tamo gde mnogi ne bi, podižući tepihe pod koje svi mi volimo da sakrijemo po neku istinu o sebi. Koju bismo, iz ko zna kojih razloga, voleli da zaboravimo.
Izvor: NSPM, april 2019
