Piše: Snežana Golić, pedagog
Postoji podugačka lista razloga „ZA“ vaspitanje, odnosno usvajanje pravila u porodici. Evo jednog od najvažnijih – socijalizacija. Imamo dva preduslova za pravi put. Prvi je da pravila, u sličnim oblicima, važe za sve članove porodice – najjači uticaj modela i osećaj pravednosti, a drugi je da napravimo jasnu razliku između čuvanja dece i vaspitanja dece.
Prvi uslov je jasan. Čuvanje dece bez vaspitnog uticaja se dešava u mnogim porodicama i može trajati jako dugo. Takvo dete nema saznanje da postoje nepromenljiva pravila, koja nemaju nikakve veze sa emocijama. Kod dece koju roditelji ne uče poštovanju pravila razvija se veza: voliš me – daj mi, poslušaj me, uradi kako ja želim, lepo mi se obraćaj, iako ja na tebe vičem i poštuj me kao osobu, iako ja tebe ne poštujem.
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila, dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara…
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila (na primer: izuvanje, pranje ruku, sedenje za stolom, vezivanje u autu, tišina u ulazu zgrade, pozdravljanje poznatih prolaznika, zahvaljivanje u prodavnici, čekanje u redu, nediranje tuđih stvari bez pitanja….) dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara.. Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.
„Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.“
Razlika u shvatanju pravila ova dva deteta je velika i nepripremljeno dete vodi ka zaključku: „mene samo mama i tata vole, ostali su me odbacili“, što izuzetno loše utiče na samopouzdanje deteta. Postoje pravci u psihologiji i pedagogiji koji su svoja istraživanja i zaključke fokusirali isključivo na uticaj porodice (često bez povezanosti sa sistemom u koji će se dete pre ili kasnije uključiti) i predložili roditeljima duge razgovore sa decom za svaki zahtev koji se u toku dana stavlja pred dete. To često jeste najbolji način, ali ukoliko postoje uslovi za razgovor, a to znači da je dete skoncentrisano na temu o kojoj je reč i u razgovoru učestvuje. Ukoliko vi govorite, a dete vas ne sluša i ne odgovara na vaša pitanja – to nije razgovor.
Ukoliko dete na razgovor ne reaguje, roditelji u nedostatku metoda za vaspitanje, često donose zaključak da je dete jakog karaktera, radoznalo, tvrdoglavo, tačno zna šta želi, spava mu se … tj. pribegavaju „linijama manjeg otpora“ i time samo odlažu priznanje da su nemoćni.
