Pravila donose bezbednost i dobru organizaciju porodice u kojoj svako ima pravo na želje i svoja interesovanja, a ne samo dete. Dete će pravila vremenom zavoleti i kao odrasla osoba na ista biti ponosan.
Piše: Snežana Golić, pedagog
Postoji podugačka lista razloga „ZA“ vaspitanje, odnosno usvajanje pravila u porodici. Evo jednog od najvažnijih – socijalizacija. Imamo dva preduslova za pravi put. Prvi je da pravila, u sličnim oblicima, važe za sve članove porodice – najjači uticaj modela i osećaj pravednosti, a drugi je da napravimo jasnu razliku između čuvanja dece i vaspitanja dece.
Prvi uslov je jasan. Čuvanje dece bez vaspitnog uticaja se dešava u mnogim porodicama i može trajati jako dugo. Takvo dete nema saznanje da postoje nepromenljiva pravila, koja nemaju nikakve veze sa emocijama. Kod dece koju roditelji ne uče poštovanju pravila razvija se veza: voliš me – daj mi, poslušaj me, uradi kako ja želim, lepo mi se obraćaj, iako ja na tebe vičem i poštuj me kao osobu, iako ja tebe ne poštujem.
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila, dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara…
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila (na primer: izuvanje, pranje ruku, sedenje za stolom, vezivanje u autu, tišina u ulazu zgrade, pozdravljanje poznatih prolaznika, zahvaljivanje u prodavnici, čekanje u redu, nediranje tuđih stvari bez pitanja….) dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara.. Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.
“Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.”
Razlika u shvatanju pravila ova dva deteta je velika i nepripremljeno dete vodi ka zaključku: „mene samo mama i tata vole, ostali su me odbacili“, što izuzetno loše utiče na samopouzdanje deteta. Postoje pravci u psihologiji i pedagogiji koji su svoja istraživanja i zaključke fokusirali isključivo na uticaj porodice (često bez povezanosti sa sistemom u koji će se dete pre ili kasnije uključiti) i predložili roditeljima duge razgovore sa decom za svaki zahtev koji se u toku dana stavlja pred dete. To često jeste najbolji način, ali ukoliko postoje uslovi za razgovor, a to znači da je dete skoncentrisano na temu o kojoj je reč i u razgovoru učestvuje. Ukoliko vi govorite, a dete vas ne sluša i ne odgovara na vaša pitanja – to nije razgovor.
Ukoliko dete na razgovor ne reaguje, roditelji u nedostatku metoda za vaspitanje, često donose zaključak da je dete jakog karaktera, radoznalo, tvrdoglavo, tačno zna šta želi, spava mu se … tj. pribegavaju „linijama manjeg otpora“ i time samo odlažu priznanje da su nemoćni.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako da oprostim mami
Ne možes da oprostiš, a da prvo ne okriviš, rekla sam joj. I tu je počela njena borba. Kako da okrivim mamu koja me kontroliše, diše mi za vratom, ne...
Nekada detetu strahovi služe samo za to da zna da je neko tu
U jednom od stanova u kome su živeli nad njenim krevetom je visila polica. Stara i napukla, visila je na dva iskrivljena eksera, prilično izvučena iz zida. Svake noći bi...
Niko nije dužan da za tebe bude najbolje moguće dete kako bi ti bila najbolja moguća mama
Niko ti nije dužan da bude bolji roditelj za tebe nego što ume, da zna uvek šta radi, da nikada nije zbunjen, da ima odgovore na sva pitanja koja tebe...
Zapadni svet precenjuje važnost majke za razvoj deteta
„Mama je najbolja!“ Takva parola mogla se videti u rukama zrelih muškaraca na fudbalskom stadionu. Veza između deteta i majke smatra se posebnom osnovom u razvoju čoveka, jer ona pomaže...
Nema komentara.