Pravila donose bezbednost i dobru organizaciju porodice u kojoj svako ima pravo na želje i svoja interesovanja, a ne samo dete. Dete će pravila vremenom zavoleti i kao odrasla osoba na ista biti ponosan.
Piše: Snežana Golić, pedagog
Postoji podugačka lista razloga „ZA“ vaspitanje, odnosno usvajanje pravila u porodici. Evo jednog od najvažnijih – socijalizacija. Imamo dva preduslova za pravi put. Prvi je da pravila, u sličnim oblicima, važe za sve članove porodice – najjači uticaj modela i osećaj pravednosti, a drugi je da napravimo jasnu razliku između čuvanja dece i vaspitanja dece.
Prvi uslov je jasan. Čuvanje dece bez vaspitnog uticaja se dešava u mnogim porodicama i može trajati jako dugo. Takvo dete nema saznanje da postoje nepromenljiva pravila, koja nemaju nikakve veze sa emocijama. Kod dece koju roditelji ne uče poštovanju pravila razvija se veza: voliš me – daj mi, poslušaj me, uradi kako ja želim, lepo mi se obraćaj, iako ja na tebe vičem i poštuj me kao osobu, iako ja tebe ne poštujem.
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila, dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara…
Ako u porodici postoje nepromenljiva pravila (na primer: izuvanje, pranje ruku, sedenje za stolom, vezivanje u autu, tišina u ulazu zgrade, pozdravljanje poznatih prolaznika, zahvaljivanje u prodavnici, čekanje u redu, nediranje tuđih stvari bez pitanja….) dete je spremno da usvaja nova pravila ponašanja u vrtiću, kasnije školi, u gostima, na ekskurziji, kod lekara.. Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.
“Dete na koje se u kontinuitetu vaspitno utiče svesno je da pravila ponašanja i ljubav, podrška i prihvatanje njega kao osobe idu zajedno, pa kod njega pravila ne izazivaju osećaj odbačenosti, ni strah.”
Razlika u shvatanju pravila ova dva deteta je velika i nepripremljeno dete vodi ka zaključku: „mene samo mama i tata vole, ostali su me odbacili“, što izuzetno loše utiče na samopouzdanje deteta. Postoje pravci u psihologiji i pedagogiji koji su svoja istraživanja i zaključke fokusirali isključivo na uticaj porodice (često bez povezanosti sa sistemom u koji će se dete pre ili kasnije uključiti) i predložili roditeljima duge razgovore sa decom za svaki zahtev koji se u toku dana stavlja pred dete. To često jeste najbolji način, ali ukoliko postoje uslovi za razgovor, a to znači da je dete skoncentrisano na temu o kojoj je reč i u razgovoru učestvuje. Ukoliko vi govorite, a dete vas ne sluša i ne odgovara na vaša pitanja – to nije razgovor.
Ukoliko dete na razgovor ne reaguje, roditelji u nedostatku metoda za vaspitanje, često donose zaključak da je dete jakog karaktera, radoznalo, tvrdoglavo, tačno zna šta želi, spava mu se … tj. pribegavaju „linijama manjeg otpora“ i time samo odlažu priznanje da su nemoćni.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Zašto ste na pogrešnom putu ako za vaše dete govorite “MI”
Više ne nosimo helanke u vrtiću. Mi smo se zaljubili. Počeli smo da jedemo kašice. Krenuli smo na plivanje Treniramo karate Primeri „Mi smo dražesna devojčica, sve nam se oprašta“,...
Dr Ranko Rajović: Koliko su pesmice na Jutjubu štetne za razvoj deteta
Da li je loše to što mame i tate, obično kad ne znaju kako da izađu na kraj s njima, detetu puštaju pesmice na Jutjubu – i dok jede, i...
Milica Ćućuz Okiljević: Najgora reakcija roditelja na pretnju deteta samoubistvom je da ne shvati ozbiljno
Šta ako jednog dana naše dete izgovori "Ne želim da živim", "Moj život nema nikakav smisao" ili "Ako mi ne daš novac ja ću da se ubijem, jer svi imaju...
“Sve sam podredila detetu, nemam vremena ni da se istuširam”
Varijante Nemam vremena ni da se istuširam. Ja nisam bitna… Ništa mi nije teško da uradim za dete. Primeri: Mami troipogodišnje Iskre došla je kuma na kafu. Međutim, Iskra insistira...
Nema komentara.