Ljudi sa ovom temom grade bliske odnose. Ipak, u tim odnosima su takođe ograničeni, zbog straha da će se odnos prekinuti ako ispolje negativna osećanja ili se bore za sebe. Od partnera pokušavaju da dobiju potvrdu i poštovanje, dozvolu da budu to što su, i zato daju sve što imaju, pokušavajući da budu na usluzi. Zbog svoje dobrote i patnje lako dobijaju saosećanje okoline, koja neko vreme pokušava da pomogne. Posmatrajući osobu sa izraženom temom poraženog deteta, neverovatno je da nešto u njima toliko aktivno pokušava da uništi sve dobro u njima i njihovom životu. Svaki pokušaj pomoći ostaje jalov, jer, iako konstantno pati, svaki put bira da se vrati u svoju močvaru. Pomagači se osete isfrustrirano i iskorišćeno, i vremenom pokažu svoj bes ili prosto odu. Što mu/joj daje dokaz koji je čekala – da je život težak i da izlaza nema. Ponavljaju slične bezizlazne situacije: odnose poslovne i privatne u kojima su iskorišćavani, poslovi koji ne vole ili u kojima su loši… I tako sami kreiraju u životu ono u šta od detinjstva veruju, ponavljajući iste krugove nade i razočaranja, i izbegavajući svoj deo odgovornosti za lošu sudbinu.
Kreiraju u životu ono u šta od detinjstva veruju, ponavljajući iste krugove nade i razočaranja, i izbegavajući svoj deo odgovornosti za lošu sudbinu.
Slabo ali konstantno depresivno raspoloženje usporava intelektualno funkcionisanje, a to u paru sa večitom konfuzijom (koja dobro dođe da se izbegne kontakt s pravim osećanjima) često čini da sumnjaju u svoju inteligenciju. Telesno izražavanje je sputano, energija sabijena, kao da ključaju iznutra od tog silnog suzdržavanja. Pogled je topao i tužan, ponekad maskiran izrazom zbunjenosti. Nekad u njihovim očima sine nemi izraz prkosa, u interesantnom neskladu sa ostatkom tela koje pokazuje utučenost ili submisiju.
Način na koji poraženo dete funkcioniše mu donosi važne stvari: bliskost, prihvaćenost, osećaj moralne ispravnosti, što mnogo znači nekome ko je prožet stalnim osećajima krivice. Jedino kada poraženom detetu konačno postane muka od takvog života, nezadovoljstva i neslobode – postojaće šansa da nešto promeni. Ali, onda će morati da prizna sebi istine koje nisu lepe. Da shvati na koji način SEBE drži zarobljeno. Ne drugi, ne svet, ne prošlost. Ono samo. Da shvati da više nema kome da se sveti, da odustane od inata i preuzme odgovornost za svoj dalji život. Da prizna sebi da je jako, duboko ljuto, i pogleda u to šta zapravo radi sa agresijom koju poriče – aktivno prema sebi, i pasivno prema ljudima oko sebe. I sve ovo ne da bi sebe optužili, kao što će po navici prvo uraditi, već da bi nešto uradili drugačije. Ako shvate na koji način im je sloboda bila oduzeta, moći će da osveste bes prema onima koji su ih sputali i daju sebi za pravo da taj bes izraze (u sigurnom okruženju). Taj bes je zdrav, i tu je snaga i život. To je bes koji razara okove, oklop koji ih sve ove godine steže i pritiska. Kada sebi vrate pravo na NE, njihovo DA neće dolaziti iz navike da služe, već iz njihove iskrene potrebe. I tada se u život vraća zadovoljstvo. Integritet. Smisao. Zdrava zrela moć da vode računa o sebi, da traže, da odbijaju, da sami sobom upravljaju. Mogućnost da se zaista predaju ljubavi i nežnosti. Spontanost. Vaša i samo vaša odluka da je više DOSTA.
Autor: Tamara Vidović, telesni psihoterapeut.
