U porodilištima u Srbiji porođaj je tretiran kao isključivo medicinski događaj, zbog čega je usmeravan i kontrolisan u svim fazama, zaključak je ovog istraživanja.
Kršenje ljudskih prava, kada su u pitanju žene, najuočljivije je prilikom porođaja, gde se porodilja tretira kao bolesni pacijent, a porođaj vrši bez prethodne konsultacije sa njom, pokazao je izveštaj “Mame u Srbiji”.
U našoj zemlji je tokom 2017. godine sprovedeno istraživanje “Kultura rađanja i partnerski život u Srbiji” koje je imalo za cilj da se čuju i bolje razumeju neposredna iskustva majki, kao i njihovi stavovi i mišljenja o problemima društvene podrške materinstvu, planiranju roditeljstva, partnerstvu i rađanju.
U istraživanju koje je sproveo Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, uz podršku Centra za mame, učestvovalo je više od 1500 ispitanica, a neki od rezultata su pokazali da žene i dalje prvenstveno obavljaju gotovo sve poslove oko kuće, dece i brige o starima, kao i da više od 60 odsto zaposlenih žena zarađuje ispod republičkog proseka.
Međutim, kršenje ljudskih prava, kada su u pitanju žene, još uvek je najuočljivije prilikom porođaja, gde se porodilja tretira kao bolesni pacijent, a porođaj vrši bez prethodne konsultacije sa njom, i bez obaveštavanja i traženja dozvole od porodilje za invazivne zahvate koji se vrše nad njenim telom.
Indukcija na porođaju
Istraživanja su, tako, pokazala da u Srbiji skoro petina žena indukciju dobija bez jasne medicinske indikacije, odnosno, da se prvorotkama hormonski indikuje porođaj rutinski, bez obzira na praćenje tokom porođaja brzine otvaranja grlića. Ovi nalazi su posebno problematični kada se uporede sa statistikom iz drugih zemalja i preporukama Svetske zdravstvene organizacije.
Kakve posledice ima indukcija tj. dodavanje hormona po iskustva žena sa porođaja?
Žene koje su primile indukciju na porođaju imaju niže rezultate na svim subskalama iskustava sa porođaja, odnosno, one osećaju manju usredsređenost i agensnost tokom porođaja, kao i veću preplavljenost situacijom u kojoj se nalaze. Takođe, osećaju se više ugroženo i zanemareno od strane medicinskog osoblja. Doživljaj žena da manje aktivno učestvuju u svom porođaju je očekivana posledica intervenisanja od spolja, a osećaj ugroženosti i preplavljenosti povezan je sa tim što trpe znatno intenzivnije bolove, koji se kvalitativno razlikuju od bolova izazvanih “prirodnim”, neindukovanim kontrakcijama. Iako sigurno postoje situacije u kojima je medicinski uputno davati indukciju, nema opravdanja za rutinsko obavljanje ove intervencije, koje osim što izaziva disharmoniju prirodnih porođajnih procesa, aktivno preplavljuje i traumatizuje ženu koja se porađa.
Ostale porođajne medicinske procedure i intervencije
Praksa pritiskanja stomaka tokom faze napona je, takođe, veoma raširena u najvećem broju porodilišta u Srbiji, pokazalo je ovo istraživanje (rutinski se sprovodi u oko dve trećine porođaja). Efikasnost ove intervencije, prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, nije potvđena, a visoko je rizična, pre svega po život žene koja se porađa, ali i bebe, i ostavlja posledice po iskustvo porodilja.
Epiziotomija, akušerska operacija koja podrazumeva presecanje međice radi proširenja porođajnog kanala, je još jedna veoma zastupljena intervencija na porođaju – čak 90 odsto prvorotki, kao i tri četvrtine svih porodilja u Srbiji je imalo iskustva sa epiziotomijom.
Iako se epiduralna anestezija pokazala kao najbolje sredstvo za ublažavanje porođajnih bolova, u Srbiji skoro trećina žena nema mogućnost korišćenja te vrste anestezije zbog neopremljenosti porodilišta.
Pomenuto istraživanje je pokazalo i da jedna petina žena na porođaju dobija sedative, što često negativno utiče na porodilje i umesto smirenosti i koncentrisanosti na ovaj događaj, one se osećaju dezorijentisano i isključeno iz iskustva sopstvenog porođaja.
U porodilištima u Srbiji porođaj je tretiran kao isključivo medicinski događaj, zbog čega je usmeravan i kontrolisan u svim fazama, zaključak je ovog istraživanja. Najveći problem leži u neslaganju koja postoje između preporuka nacionalnih vodiča za dobru praksu koji su namenjeni lekarima i babicama i realne prakse u lokalnim porodilištima.
Izvor: Yumama
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: BEBOLOGIJA
Prim. dr sc. Vladimir Šparac: Ne odlažite trudnoću za četvrtu deceniju jer može biti prekasno
Još devedesetih godina prošlog veka kasne trudnoće su bile izuzetak. Danas, gotovo četvrtina trudnica su žene starije od 35 godina. Razlozi zbog kojih sve više žena i parova odlaže rađanje...
Vreme je najveći neprijatelj u borbi za potomstvo
Trend u Srbiji, kao i u svetu, jeste da se roditeljstvo odlaže zbog obezbeđivanja egzistencije i napretka u karijeri, ali se zaboravlja na biološki sat, poručuje za RTS Ana Mitrović,...
Zašto niko ne kaže “Prvo, pa žensko!”?
Samo nek je živo i zdravo. Ni veće istine ni češće fraze u srpskom jeziku. Kad objavite da čekate bebu – samo nek je živo i zdravo. Kad se žalite...
Povratak na posao ne mora da znači i prestanak dojenja
Poslednji podaci istraživanja iz 2019. godine koje je sproveo Unicef kažu da 24 odsto majki u Srbiji doji svoju bebu u prvih šest meseci. Gordana Plemić iz Udruženja roditelj govorila...
Iza sebe imam dva porodjaja…prvi katadtrofa…drugi…da je bio prvi nikada drugo dete ne bih imala!
Na prvom porodjaju sam provela 12 sati i greskom lekara jedva ziva ostah…na drugom mi je pukao sfinkter…OPET GRESKOM LEKARA, NISTA mi nisu rekli i kao takvu me pustili kuci! Posle pet dana pod teeeeskim bolovima, gde stolica pocinje da curi rektalno i vaginalno, zavrsavam na hirurgiji gde mi kazu da ce mi ugraditi STOMU! SOOOK! Akod kuce dete od 5 god i bebu od 6 dana…svasta bih na ovu temu imala da kazem!
3 puta sam se porodila u Novom Sadu.
Prvi put epiziotomija, drugi i treći put bez.
Prvi put indukcija, drugi put bez, treći put opet ali kratko. Meni lično indukcija nije bila strašna, mada bih više volela da su me pustili da šetam.
Istina je da u momentu kad ušetaš u porodilište, upadaš u proces koji nema nikakve veze sa tobom. Niko te ništa ne pita, samo te vodaju i rade kao da nisi tu. Sve vreme se samo nadaš da će sve ispasti u redu. Neko to podnese lakše, neko teže. Neko se lakše i brže porodi, neko ne. Kod nekih dođe do komplikacija, kod nekih ne. Da li sam ja samo imala sreće pa je sve prošlo kako treba ne znam, a neću ni saznati, pošto sam završila sa rađanjem.
Delom su to neke ustaljene zastarele prakse koje se ne menjaju, mada moram da priznam da su se stvari po meni od mog 1. do 3. porođaja ipak promenile na bolje (period od 7 godina). Osoblje je u velikoj većini ljubazno, predusretljivo i ok, naravno pod uslovom da se porodilja normalno ponaša. Imam utisak da su veća porodilišta pod velikim pritiskom i na gornjoj granici svojih kapaciteta. Manja porodilišta su problem, npr. ja sam čula priču žene koja se sa prvim detetom porodila u Vrbasu, kaže da je bio horor u svakom smislu, pa je na porođaj sa drugim došla u NS. Možda kada bi ta mala porodilišta počela normalno da funkcionišu, svi bi se radije porađali po svojim mestima. Ima tu gomila problema, ali je činjenica da ipak trudnu ženu ne treba tretirati kao bolesnika, a porođaj kao intervenciju na bolesniku. Trudna žena je zdrava, a porođaj je prirodni proces koji bi tako trebao i da teče, uz asistenciju lekara samo u rizičnim situacijama.