Dečji crtež nije samo igra bojama i oblicima. Dok crta porodicu, dete na papir prenosi ono što vidi, pamti, zamišlja i oseća. Zato raspored figura, njihova veličina, blizina ili odsustvo nekog člana porodice mogu roditeljima biti zanimljiv povod da bolje upoznaju detetov unutrašnji svet.
Ipak, važno je znati: nijedan detalj na crtežu nema samo jedno, unapred određeno značenje. Velika figura ne mora označavati dominantnu osobu, kao što izostavljanje člana porodice ne mora značiti da dete ima problem sa njim. Na crtež utiču uzrast, crtačke sposobnosti, raspoloženje, trenutna inspiracija, ali i sasvim praktične stvari – poput toga koliko je prostora ostalo na papiru.
Zbog toga dečji crtež ne treba „dijagnostikovati“, već ga koristiti kao poziv na razgovor. Istraživanja pokazuju da crteži porodice mogu pružiti uvid u način na koji dete doživljava porodične odnose, ali njihovo stručno tumačenje zahteva posmatranje celog crteža, konteksta i ponašanja deteta, a ne izdvajanje jednog simbola. (Frontiers in Psychology)
Evo na šta roditelji mogu da obrate pažnju – bez donošenja brzih zaključaka.
1. Koga je dete prvo nacrtalo?
Roditelji često žele da znaju da li osoba koju je dete prvu nacrtalo za njega ima posebno značenje. Moguće je da je dete u tom trenutku najviše razmišljalo o toj osobi, da mu je ona bila najlakša za crtanje ili da je jednostavno želelo od nje da počne.
Redosled crtanja može biti zanimljiv, ali nije dovoljan da bismo zaključili ko je detetu „najvažniji“.
Umesto nagađanja, pitajte ga:
„Od koga si počeo?“
„Šta ta osoba radi?“
„Šta ti se kod nje najviše dopada?“
Odgovor deteta često će vam otkriti više od samog redosleda figura.
2. Ko je kome blizu?
Pogledajte ko se na crtežu drži za ruke, ko stoji jedno pored drugog, a između kojih članova porodice postoji veći razmak.
Blizina figura može odražavati osećaj povezanosti, sigurnosti ili želju deteta da nekome bude bliže. Veći razmak, međutim, ne mora odmah značiti emocionalnu udaljenost. Možda je dete tako rasporedilo figure jer nije dobro procenilo prostor ili je želelo da nacrta još neki detalj.
Zato je korisnije pitati:
„Vidim da ste ti i brat zajedno. Šta radite?“
„A zašto je tata ovde?“
„Gde biste svi zajedno išli posle ovoga?“
Cilj nije da dete proveravate, već da ga pustite da vam ispriča priču koju je nacrtalo.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
3. Ko je najveći, a ko najmanji?
Deca često crtaju članove porodice poređane po visini, baš onako kako izgledaju u stvarnosti. Ponekad ih, međutim, prikažu u veoma različitim veličinama.
Osoba koja zauzima veliki deo papira može u detetovom doživljaju biti važna, moćna, zaštitnička ili veoma prisutna. Mala figura može predstavljati nekoga koga dete doživljava kao mlađeg ili fizički manjeg, ali može biti i rezultat crtačke veštine, redosleda crtanja ili nedostatka prostora.
Posebno je zanimljivo pogledati kako je dete nacrtalo sebe. Da li je njegova figura velika ili sasvim mala? Da li je uz ostale ili izdvojena? Ipak, ni to ne treba odmah prevoditi u zaključke poput: „Moje dete se oseća nevažno.“
Bolje je reći:
„Ispričaj mi nešto o sebi na ovom crtežu.“
„Kako se ovaj dečak ili ova devojčica oseća?“
„Šta bi voleo da radi zajedno sa ostalima?“
4. Ko nedostaje na crtežu?
Kada dete ne nacrta jednog člana porodice, roditelji se lako zabrinu. Međutim, jedno izostavljanje može biti sasvim slučajno. Dete je možda zaboravilo, ostalo bez prostora, umorilo se ili je pod „porodicom“ u tom trenutku podrazumevalo samo osobe koje žive sa njim.
Ako se ista osoba ne pojavljuje ni na jednom porodičnom crtežu ili dete pokazuje izraženu nelagodu kada o njoj govori, to može biti povod da pažljivije poslušate šta ima da kaže.
Bez optuživanja i sugerisanja odgovora možete pitati:
„Vidim da ovde nema bake. Gde je ona?“
„Da li bi želeo još nekoga da dodaš?“
„Kako bi izgledao crtež kada biste svi bili zajedno?“
Važno je da pitanje bude radoznalo i nežno, a ne zabrinuto ili ispitivačko.
5. Gde se dete nalazi na porodičnom portretu?
Da li je dete sebe nacrtalo u sredini, između roditelja, uz brata ili sestru, sa strane, iza nekoga ili na suprotnom kraju papira?
Pozicija deteta može biti povezana sa načinom na koji ono u tom trenutku zamišlja svoju ulogu u porodici. Možda želi da bude blizu nekoga, možda sebe vidi kao zaštitnika mlađeg deteta, a možda je samo krenulo da crta od ivice papira.
Umesto pitanja koje već sadrži zaključak – „Zašto si sebe nacrtao tako daleko od svih?“ – pokušajte neutralnije:
„Gde si ti na ovom crtežu?“
„Šta se ovde događa?“
„Kako se svi osećaju?“
„Da možeš nešto da promeniš ili dodaš, šta bi to bilo?“
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ne tumačite crtež – razgovarajte o njemu
Porodični crtež može da pokaže kako dete u jednom trenutku vidi, zamišlja ili doživljava svoju porodicu. Ali to nije fotografija stvarnih odnosa, niti je svaki nacrtani detalj skrivena poruka.
Najviše ćete saznati ako ne pokušavate sami da „dešifrujete“ crtež, već zamolite dete da vam ga predstavi. Pustite ga da samo imenuje ljude, objasni šta rade, kako se osećaju i šta se dogodilo pre ili posle nacrtane scene.
Dok dete govori, nemojte ga ispravljati, braniti članove porodice ili objašnjavati zašto „nije baš tako“. Njegov doživljaj možda nije isti kao vaš, ali je za njega u tom trenutku važan.
Jedan neobičan crtež uglavnom nije razlog za uznemirenost. Pažnju treba obratiti ako se zabrinjavajući motivi ponavljaju, ako ih prate nagle promene ponašanja, strah, povlačenje, agresivnost, problemi sa snom ili rečenice koje ukazuju da se dete ne oseća bezbedno. Tada je korisno razgovarati sa psihologom ili drugim stručnjakom koji može sagledati širi kontekst.
Jer najvažnije pitanje nije: „Šta ovaj crtež znači?“
Najvažnije je: „Šta moje dete pokušava da mi ispriča – i da li sam spreman da ga zaista saslušam?“
