Piše: Snežana Golić, pedagog
Danas je moj sin došao pretužan sa šišanja. Mesecima je pustao kosu, a danas ga frizer nije razumeo. Gledam ga kako tuguje i srećna sam zbog nove vežbe koju je dobio u teretani emocija.
Kosa će porasti, planeta će se vrteti i dalje, a on će biti jači. Raste ka tinjdzerskom dobu, kada će neke lepe oči njemu postati važnije od svega na svetu. Valja biti spreman i na mogućnost da te oči zavole nekoga drugog. Gotovo sigurno će nekada ispasti kriv kada nije, dobiti dvojku iako je naučio, a Perica peticu jer je prepisao.
Desiće se, kako njemu – tako i ostalima. Nećemo o većim iznenađenjima koje može život da nam donese.
I zato mi svakodnevno vežbamo u našoj porodičnoj teretani emocija. Vežbamo toleranciju na nepravdu, na neprijatne emocije, na strah, na strepnju, na bes… i mnogo se volimo. Kada vežbe „preživimo“ konstatujemo – evo, prošlo je i ništa nam ne fali. Slogan naše teretane je „I danas će se juče zvati, život ti nudi nove izazove„.
Pokušavam da navedem mame sinova da svog mezimca pripreme da devojci doda jaknu kada joj bude hladno. I da se smrzne. Da ćerkice ma koliko nežne bile, pametne i dobre, shvate da postoji mogućnost da ne ide sve po planu i po zaslugama. Pardon, to nije mogućnost – to je životna zakonitost. I zato, hajdemo svi na vežbanje negativnih emocija sa porodicom za koju sigurno znamo da nas voli, podržava i želi nam najbolje. Pa šta ako se malo mučimo, uveče ćemo se ljubiti. I ujutru!
Izvor: Detinjarije.com
