Porodične scene: dileme roditeljstva

Izložba „Porodiče scene“, akademskog skulptora Marka Crnobrnje i autora postavke i kataloga dr Nikole Krstovića višeg kustosa Muzeja, inspirisana je aktuelnim momentom u Srbiji u kojem se menja odnos države i društva prema roditeljstvu, te samim tim i detinjstvu. Kroz 15 skulptura se analiziraju scene iz „idiličnog“ porodičnog okruženja,…

Kroz 15 skulptura se analiziraju scene iz „idiličnog“ porodičnog okruženja, preispituju odnosi roditelja i dece, dece međusobno… Potekla iz privatnog okruženja u kojem je stvaralac ujedno i muž i otac četvoro dece, dela su sinonimi za otvorena pitanja i dileme u sferi intimnog porodičnog, te otuda i nazivi koje u estetizovanu pojavnost unose nemir i sumnju u idiličnost porodičnog doma: „Kad porasteš kašće ti se samo“, „Mamin novi dečko“, „Tatin ponos“, „Ništa ispod toga“, „Snađite se sami“, Vajerles“, „Kućni ljubimac“… Izložba je otvorena do 24.maja 2015.godine. Porodične radionice obrade drveta, koje će predvoditi šestočlana umetnikova porodica održaće se u Muzeju na otvorenom „Staro selo“, 16 i 17.maja, kao sastavni deo manifestacije Desetodnevna nedelja muzeja. Katalog izložbe dostupan je u „Starom selu“ ili u elektronskoj verziji na web portalu Muzeja www.sirogojno.rs.

„MAMIN NOVI DEČKO“, „Porodična kupovina“ i „Ništa ispod toga“, iako izvedene u različitim medijima, su tipične ili netipične porodične
scene i scene iz detinjstva u kojima se reflektuju odnosi između odraslih i dece, (zlo)upotreba jeftinih trikova ili naglašavanje nekontrolisanih gestova, ali i ozbiljnije stvari kao što su kriterijumi i zahtevi koje imamo od sinova i od kćerki. I možda odlično mesto da se zapitamo zašto kćerku oslovljavamo sa „sine“ kad mislimo da je „dobra, vredna i odgovorna“…

„MOGU, ALI NE SMEM“ je tužan osvrt na utihnute nade i htenja jednog dečaka. Ono što on želi i sanja nalazi se na vrhu tobogana u depersonalizovanoj, gotovo amorfnoj drvenoj formi, ali i virtuoznoj pozi. Učenje dece realnosti života daleko je složenije od ukazivanja da je „život govno, a onda umreš“ kako bi rekao Bukovski u „Bludnom sinu“. Čitava ideja bludnog sina, kako kod Bukovskog, tako i kod Rembranta, ako ćemo već o umetničkom izrazu, predstavlja veliku dilemu roditeljstva, ambivalentnost načina otvorenog pokazivanja ljubavi prema pravedniku ili grešniku. Ovde je pravednik stvaran, na dnu tobogana, lepo vaspitan i lepo obučen, proper, što bi rekli Englezi. Onaj
na rukama i na vrhu tobogana je onaj koji ne želimo da postane naše dete (jer ko će se sa tim boriti?). I dete dole zna da bi možda moglo biti ono gore, na vrhu njemu poznatog sveta, ali ima tu nevidljivu pupčanu vrpcu koja ga veoma čvrsto drži na odstojanju od snova. Ipak, pomirenje ova dva sveta je u tako klasičnoj racionalizaciji – „Mogu, ali ne smem!“ Odrasli to ne izgovaraju izuzev kada iznad lebdi nekakav autoritet….

„SNAĐITE SE SAMI!“, „Zagrej stolicu!“, „Vajerles“ i „Energetski potencijal“ predstavljaju paradokse roditeljstva: od „pružanja“ slobode kroz ostanak samih u kući ili u kućištu kompjutera, do „davanja“ stimulacije kroz besmislene repetitivne dogme kroz koje se ne produkuju nove veštine, znanja ili mudrosti već samo stare floskule….

„VELIKA OČEKIVANjA“ su simbol svih naših glasnih ili tihih očekivanja od deteta. Ali, kada su ta očekivanja zapravo kompenzacija za
naše propuštene šanse, neispunjene snove i prikrivena razočaranja, onda ona ne dozvoljavaju prekidanje pupčane vrpce i davanje prava na
slobodu izbora i ostvarenje sopstvenih snova. „Velika očekivanja“ su sasatvljena od tri figure u prostoru čiji su nazivi jasno upozorenje „Ako uzmeš sve možda nešto izgubiš“, „Tatin ponos“ i „Rešenje jednog problema stvara novi problem“…