Postavljanje granica: Nastojte da primenjujete kazne koje ne štete razvoju deteta

Kada uklanjate jedan način izražavanja - detetovo impulsivno ili neposlušno ponašanje - uvek mu pružajte drugi način na koji može da izrazi svoju zabrinutost.

Treći važan korak u izgrađivanju detetovog osećaja sigurnosti jeste postavljanje čvrstih granica. Posebna razdoblja uspostavljanja opisanih odnosa trebalo bi da budu povezana s jasnim, postojanim ograničenjima. Ti koraci trebalo bi da se odigravaju istovremeno. Kada uklanjate jedan način izražavanja – detetovo impulsivno ili neposlušno ponašanje – uvek mu pružajte drugi način na koji može da izrazi svoju zabrinutost. Uspešno postavljanje granica stapa toplinu i empatiju s čvrstim odlukama. Dete koje odrasta s takvim ograničenjima osećaće se sigurnije jer spoljni svet daje do znanja da je predvidljiv i smislen.

Mobilizacija odlučnosti

Roditelji često jadikuju kako dete „jednostavno ne želi da sluša.“ Ne želi da se oblači, da spremi igračke itd. Pa ipak, deca ne crtaju po zidu u dnevnoj sobi više od jednom jer njihovi roditelji pokazuju veću odlučnost kada je u pitanju ponovno šaranje po zidovima nego kada je potrebno da se spreme igračke. Većina dece prepoznaje područja u kojima je roditeljska odlučnost nepokolebljiva i obično su neposlušna kada misle da će da se izvuku. Zato, kao prvi korak u postavljanju granice jeste da odlučite koja su vam ograničenja zaista važna i da ih se pridržavate. Sem rečima, odlučnosti iskazujemo i gestovima.

Podučavanje ograničenjima

Ograničenja se uče, a ne nameću. Detetovi prekršaji ponudiće sijaset prilika za podučavanje. Kada je dete u stanju da razume gestove i nekoliko reči, trebalo bi stati pred njega i odlučno odmahivati glavom govoreći: „Ne, ne“. Zatim možete da ga od maknete od smera iskušenja i ponavljate: „Ne televizija!“ ili „Ne lampa!“ dok mališan odlazi, gegajući se. Možda će plakati od frustriranosti, ali će mu vaše ustrajno odmahivanje i odlučno „Ne“ pokazati kako nemate nameru da popustite.

Međusobno povezujući reči, radnje i emocije

Mališan će postepeno naučiti značenje vaših reči i gestova. S jedne strane, ako ga jednostavno sprečite u štetnom delovanju jer je tako najlakše (iako ćete u slučaju očigledne opasnosti, naravno, uraditi sve što je potrebno), dete će naučiti: „Ne smem to da radim“ kada ga podignu, ali neće da nauči da poštuje vaše reči i uputstva. Prilike za podučavanje trebalo bi aktivno tražiti kada ste vi i vaše dete na poznatom terenu a ne na javnom mestu, kao na primer u nekoj radnji, gde ćete se plašiti da ne napravite scenu. Kada tražite da dete samo pospremi igračke, da jede kašikom a ne rukama, da se spremi za spavanje, podeli igračke s prijateljem ili da obuje cipele, imate priliku za konstruktivno podučavanje. Postavite sebi sledeća pitanja:

• Da li je detetova pažnja usmerena na mene? Razume li dete ono što želim? Jesu li moje reči ili gestovi dovoljno jasni? Obraća li dete pažnju i razume li me, ali odlučuje da me ne posluša? Motivišem li ga dovoljno pozitivnim pristupom, uključujući i poštovanje? Jesam li spremna/spreman da ga motivišem razumnom sankcijom, ako je to potrebno?

• Da li bi trebalo da budem istrajnija/istrajniji i čvršća/čvršći i da li mogu da budem nežna/nežan i čvrsta/čvrst ako je potrebno fizičko obuzdavanje, kako bih zaštitila/zaštitio svoje dete od opasnosti ili kako bih ga sprečila/sprečio u povređivanju drugoga?

• Stvaram li redovne prilike za empatiju i dijalog putem svakodnevnog „vremena na podu“ i rešavanja problemskih situacija?

Ako je odgovor na sva pitanja „da“, vaš mališan će uspešno usvojiti uvedena ograničenja.

Održavanje saosećajnosti, uključenosti i dijaloga tokom ograničavanja

Potiskivanje saosećanja i bliskosti u situacijama ljutih prepirki, borbe moći ili ograničavanja jeste prirodna ljudska težnja. Kako može da se saoseća sa neposlušnošću? Može da se saoseća sa činjenicom koliko je teško usvojiti novu lekciju ili uočiti lepu igračku a ne zgrabiti je. Jedino kada je ograničenje povezano sa saosećanjem dete će konačno hteti da vam udovolji. Na kraju krajeva, vaš cilj u postavljanju granica je podučavanje većoj saosećajnosti i poštovanju prema drugima, i vaše dete će više naučiti iz vaših dela nego iz vaših reči. Bez obzira na to, mnogi roditelji prirodno su svesni da su skloni da izbegavaju svoju napornu, ljutitu decu. Međutim, ako se prepustite toj potrebi, uzrok izbegavanja će dovesti do toga da će se dete osećati još više odbijeno, ranjivo, ljutito ili uplašeno. Vaš najbolji pristup jeste da uzmete stvar u svoje ruke i da ponovo uspostavite osećaj sigurnosti i kontrole. Pomoći će vam i dodatno „vreme na podu“ i usredsređivanje na rešavanje problemskih situacija. Nakon nekoliko nedelja ponavljanja tih posebnih trenutaka, postavljanje čvrstih granica u odnosu na detetovo ljutito cmizdrenje biće ispravno i korisno. Saosećanje, umesto izbegavanja, pomoći će da uklonite uzrok vaše teskobe.

Odabir fronta

Deo postavljanja granica jeste odlučivanje šta treba ograničiti. To nije lako. U izboru bi trebalo da se rukovodite vašim vrednosnim sudovima i porodičnom situacijom, ali potom morate da budete spremni za postavljanje jasne granice i za njeno održavanje. Odjednom se usmerite samo na nekoliko ključnih područja. Bolje je da temeljnim podučavanjem pobedite u nekoliko važnih bitaka, nego da usled iscrpljenosti izgubite u mnogo malih. Na primer, radite na „neudaranju“, a urednost ostavite za kasnije. Ne činite taktičku grešku istovremenog ratovanja na tri fronta ili postavljanja vrlo uskih granica za dopušteno ponašanje.

Na primer, nemojte da kažnjavate dete zbog specifičnih, usko određenih vrsta prekršaja, kao što su udaranje, grizenje ili štipanje. Umesto toga, usmerite raspravu na širu kategoriju „poštovanja tela drugih ljudi i nepovređivanja drugih ljudi“. Pitanje „poštovanja“ i „nepovređivanja“ pokrivaće svaki lukavi pokušaj izvlačenja kojeg dete može da se doseti da bi se odbranilo, kao što je: „Ali, poslušao sam te! Nisam udario, štipnuo, ugrizao. Samo sam ga dobro gurnuo“. Vaš cilj je u baratanju opštim načelima ponašanja i u sagledavanju cele šume umesto specifičnih, sitnih pojedinosti.

Razumne sankcije

Nastojte da primenjujete kazne koje ne štete razvoju deteta. Na primer, nastojte da izbegavate zabrane igranja s prijateljima jer je ta aktivnost isuviše dragocena. Razmotrite alternativne sankcije, poput zabrane gledanja televizije ili igranja igrica na kompjuteru, ranog odlaska na spavanje ili spremanja kuhinje. Deci su potrebne izazovne kazne. Nakon što je jedan moj poznanik naredio četvorogodišnjem sinu da prekine igru na petnaest minuta, dečak je iskreno rekao: „To neće delovati. Suviše je lagano!“ Prekidi aktivnosti nisu nužno efikasni. Oni mogu da upućuju na to da niste u stanju da se oduprete detetevoj ljutnji. Pronicljivi pogled ili čak molba da u vašem prisustvu dete tiho razmisli o tome šta je učinilo može da bude bolje rešenje. Još važnije, neka neposlušna deca nisu dovoljno zrela za svoj uzrast, što ograničava njihovu sposobnost shvatanja vaših reči. Ona se „isključuju“ i mogu da se izgube u svom svetu fantazija. Najmanje što treba takvom detetu jeste društvena izolacija, koja će još više da podstakne sanjarenje i da produbi potkopavanje njegove sposobnosti testiranja stvarnosti. Dete može da doživljava prekide kao tek blago uznemiravanje ili čak kao nešto prijatno, što ovakvu meru čini neefikasnim načinom postavljanja granica. Detetova sposobnost uravnotežavanja intimnosti, po-verenja i poštovanja s ljutnjom jeste ono što ga vodi ka samoograničavanju. Metode kažnjavanja nikada ne smeju da budu hladne ili mehaničke ili lišene upravo onih saosećajnih vrednosti kojima pokušavate da ga naučite. Konstruktivno ograničavanje odvija se u okviru toplih odnosa zasnovanih na poštovanju.

Izbegavanje preteranog zaštitništva

Neki roditelji su preterano strašljivi ili bolno osetljivi na detetovo negodovanje u odnosu na postavljanje značajnih granica. Ako primetite da oklevate da uspostavite efikasna ograničenja, pokušajte da porazgovarate o tome sa svojim supružnikom i istražite korene tih osećanja u svojoj prošlosti. Umesto da ublažavate disciplinu, pokušajte da učinite nešto mnogo teže: suočite se sa svojim unutrašnjim bolom i krivicom u odnosu na datu situaciju tako da detetu pružite više zajednički provedenog vremena. Na kraju krajeva, s tim nikada ne možete da preterate! Zatim, svakako odaberite ograničenje koje je detetu značajno. Kako je svako dete drugačije, moraćete da eksperimentišete i da posmatrate šta će bolje delovati: razočaranje, strogi pogled, dani bez gledanja televizije ili rani odla zak na spavanje.

Scene durenja

Scene koje deca prave u roditeljima izazivaju ceo raspon osećanja: poniženje u javnosti, povređenost, živčanu napetost ili paniku.

Scene durenja imaju različite uzroke. Postoji velika razlika između deteta koje plače zbog svake sitnice zato što je preumorno ili bolesno, deteta koje frustrirano jauče zato što ne može da zaveže cipelu i deteta koje nekontrolisano besni zbog toga što mu ne dopuštate da pojede čokoladu neposredno pre ručka. Poznavanje vrste scene koja je pred vama pomoći će vam da izađete na kraj sa takvim problemom.

Premorenom detetu trebalo bi da pomognete tako da ga držite u naručju ili da ga mazite, čitate mu ili pričate nešto, ili da mu privučete pažnju na šarenilo cveća na prozoru. Cilj je da naučimo dete kako može da se smiri čak i onda kada je zaista uzrujano. Nastojte da se ne osećate „izmanipulisano“ kada je dete premoreno ili zbunjeno. Detetu je jednostavno potrebna vaša pomoć da ponovo uspostavi mir i ravnotežu.

Kada dete preplavi frustracija zbog toga što, uprkos svim naporima, ne može nešto da uradi, shvatite da je njegovo durenje nalik vašem besu koji vas obuzme kada se udarite čekićem po palcu dok pokušavate da ukucate ekser da biste okačili sliku. U životu postoje situacije kada čovek oseća da će eksplodirati! Međutim, ako dete postaje destruktivno i ako pokušava nekoga da povredi ili da nešto uništi, nužno je određivanje čvrstih granica.

postavljanje granica
Foto: Freepik

Pošto većina nas ima razumevanje za stenjanje i za jaukanje naših odraslih drugova u situacijama kada nešto ne mogu da urade, zašto to saosećanje ne bismo proširili na našu decu? Pokušajte da saosećate s njihovom frustracijom i izgrdite zločeste pertle ili komplikovane igračke. Zatim, kada se dete smiri, proverite da li mu je potrebna vaša pomoć. Ako nije, bodrite ga sa strane, dok pokušava još jednom da uradi šta je naumilo.

Kada se dete razbesni što ne udovoljavate njegovoj želji, vreme je postavljanja čvrstih granica. Takva iskazivanja ljutnje većina roditelja smatra najtežim, naročito kada se radi o deci sa snažnom voljom, a oni su osetljivi na glasne zvuke i ljutnju. Najefikasniji način izbegavanja takvih napetih trenutaka jeste, pre svega, da se osigura obilje topline, bliskosti, brižnosti i poštovanja, a zatim da se detetu pruži mnogo prilika za iskazivanje osećanja ljutnje ili frustracije. Važno je da se uspostavi redosled ograničenja za prethodne, ozbiljne prekršaje, kao što su udaranje brata ili nasilno razba-civanje igračaka.

Što se samih scena durenja tiče, prvo priznajte situaciju: „Shvatam da se ljutiš zato što nisi dobio ono što si želeo“. Zatim se psihički pripremite i sačekajte da se scena završi, odnosno da dete bude u stanju da, umesto plačem, rečima ili gestovima iskaže zbog čega misli da ste postupili nepravedno. Ako ćete vikati, pokušavati da odbranite svoju poziciju nakon što ste je jasno pokazali, probati da podmitite dete kompromisima, probati da ga razvedrite“ ili ga oterati u njegovu sobu zato što ne možete da podnesete buku koju stvara scena će – samo da se razbukti. Omogućite detetu da shvati da ste spremni da saslušate ako je spremno da vam svoju ljutnju objasni rečima (ili gestovima, ako je dete malo). Ako napad vodi prema samopovređivanju (grizenju ili lupanju). uništavanju stvari ili podizanju ruke na vas, moraćete da uvedete trenutne i čvrste granice. Često je delotvorno čvrsto držanje u naručju. U takvim slučajevima treba da se pripremite za svojevrstan čas fizičke kulture!

Kada počnete da kombinujete postavljanje granica sa dodatnim seansama „vremena na podu“, vaš predškolac će generalno postati topliji i spremniji na saradnju, ali njegovi besni ispadi mogu povremeno da se pojačaju. Svako dete će odbiti odustajanje od svojih načina protesta! Ali, ispadi će se, s vremenom, taložiti.

Podučavanje novim stragetijama tokom postavljanja granica

Uz ograničenja, vaše dete treba da pronađe nove načine zadovoljavanja svojih potreba i osećaja samopoštovanja umesto poniženja. Kada napuni dve godine, dete će sa vama voditi prave male bitke rečima, pri čemu ćete ga podučavati da upotrebljava ideje. Emocionalne ideje su u mnogo većoj prednosti pred jednostavnim vikanjem,  plakanjem ili mrgođenjem sve su to osobine ranijih faza. Slično, kada vi i vaš troipogodišnjak vodite dvadesetominutnu raspravu u kojoj on tvrdi da je prekovremeno gledanje televizije bolja ideja od odlaska u krevet na vreme, vaši ograničavajući pregovori podučavaju da rasuđuje složeno i emocionalno. Prihvatanje detetovih argumenata ne znači da je vas lako nagovoriti. Ako ne uspe da vas uveri, uvek možete da insistirate da ode u krevet.

Relativno je lako da disciplinujete predškolarca koji zavidi drugom detetu na njegovoj igrački koju zatim i krade. Ali, teže je razumeti koje to potrebe pokušava da zadovolji kada uzima nešto što pripada drugima. Njegova lakomost možda vuče korene delom i iz nemirnog života kod kuće u kojoj se oseća nesigurno. U tom slučaju, njegova pohlepa proizilazi iz pokušaja da se oseti vežno i poštovano. Tada se pojavljuje pitanje: „Kako možemo da mu pomognemo da na drugi način oseti ponos i sigurnost? Kako da mu pomognemo da shvati da su njegovi interesi, veštine, glupe šale i osećaji frustracije i poraza važni?“ Kad god postavljanje granica nailazi na ozbiljne izazove, možete da se kladite da vaše dete nije zadovoljeno odnosima s roditeljima, odnosima s braćom i sestrama ili je reč o problemima prouzrokovanim nje- govim fizičkim razvojem.

Ako uopšte postoji jedino zlatno pravilo za postavljanje granica, sažeto u nekoliko reči, onda bi ono glasilo: „Pružajte više i očekujte više“. Količina srdačnih i saosećajnih interakcija koje pružamo nesumnjivo je povezana sa dečijom sposobnošću suočavanja sa izazovima i udovoljavanja zahtevima koje pred njih postavljamo.

Iako može da zvuči pojednostavljeno, mnogima od nas nije lako da slede taj savet. Kao što sam ranije spomenuo, odrasle osobe imaju prirodnu tendenciju ka povlačenju onda kada ih deca razočaravaju ili frustriraju. Povlačimo se možda zato da bismo ugušili neobuzdanu reakciju, povlačimo se, odlazimo ili se posvećujemo kućnim poslovima kad smo suočeni sa drskom neposlušnošću. Čak može da se dogodi da mrmljamo sebi u bradu: „Posle svega što sam uradio za njega, on neće čak ni da…“

Osim što u takvoj situaciji oseća pritisak vaših očekivanja, dete takođe oseća da je manje zabrinuto. Ta dvostruki udarac može kod deteta da izazove osećane ljutnje i frustracije. Kada bi dete bilo u stanju da jasno izgovori svoju sumnju, izreklo bi nešto nalik ovome: „Šta? Da spremim igračke? A nećeš čak ni da me uzmeš u krilo i da me pomaziš!“ Generalno, dete će sa više entuzijazma da reaguje na vaša povećana očekivanja bilo da je reč o pospremanju igračaka, obuzdavanju agresivnih sklonosti prema vršnjacima u obdaništu ili navikavanju na to da svoje stvari deli sa drugima kada oseća da prima obilje – smirujućeg „emocionalnog melema za dušu“ povezanog sa čvrstim ali nežnim ograničenjima i smernicama.

Ključ osećaja sigurnosti je, za mališane i za pred školarce, izgrađivanje osnovnih sposobnosti ophođenja, izražavanja i čitanja emocionalnih signala, te upotrebe gestova i ideja u svrhu rešavanja problema i logičkog razmišljanja. Umesto da ih ostavimo da ponovo upadnu u agresiju, povlačenje u scenu durenja kada su pod stresom i kada se osećaju nesigurno, pokušajmo da im pomognemo da napreduju do uspešnijih načina savladavanja straha i teskobe.

Odlomak iz knjige „Sigurno dete“, Stenli Grinspen, EDUKA

Osećanje nesigurnosti u savremenom svetu danas se sve više prenosi i na decu, i to na svakom uzrastu. Ne samo realni, lični životni događaji nego i virtuelni medijski preplavljuju tragičnim zbivanjima porodične domove, koji bi trebalo da su temelj osećanja sigurnosti i zaštićenosti za dete, od njegovog najranijeg detinjstva do adolescencije. Dr Stenli Grinspen, jedan od svetski najistaknutijih autoriteta za dečji emocionalni razvoj, na osnovu bogatog kliničkog iskustva, svojom knjigom daje neprocenjivi doprinos rešavanju ovog problema. Određujući emocionalne temelje sigurnosti, on upućuje roditelje na načela koja će im pomoći u razvoju veština neophodnih za izgrađivanje osećanja sigurnosti kod sopstvene dece.

 

 

Izvor: Detinjarije.com

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Kod kuće se opuštamo i postajemo svoji – u najgorem izdanju. Za koga da se sređujemo? Za partnera, decu, mačku?

I tako, godinama, polako se pretvaramo u ljude koje ni sami ne bismo želeli da sretnemo na ulici.

Stigla REŠENJA TESTA IZ MATEMATIKE – proverite tačne odgovore

Nakon polaganja testa iz matematike u okviru male mature, đaci su samo na korak do kraja - sutra test iz izbornog predmeta

Važno za srednjoškolce: Kada će početi da se polaže DRŽAVNA MATURA

Odlagana iz tehničkih razloga, državna matura će se ipak polagati nakon probne verzije

Zar je moguće da su u ovoj državi konji plaćeniji od učitelja?

Priprema za život se ne može dešavati u zatvorenim sobama zvanim učionica, ako nam je iskreno stalo do škole po meri deteta

Za dobrotu je potrebna samo prilika koju treba iskoristiti (VIDEO)

Jedna sitnica može probuditi dobro u svakom čoveku, potrebno je samo prepoznati priliku i učiniti dobro delo

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img