Povezanost žvakanja hrane i razvoja govora

Ne sme se zanemariti činjenica da je žvakanje bitno za razvoj oralnih motoričkih veština, a time i razvoj govora.

Foto: Freepik

Uzimajući u obzir sve brži ritam života, ali i razvijenost prehrambene industrije, koja nam sve više nudi prerađenu, mekanu hranu, koju ne treba previše žvakati, ne čudi nas činjenica da se sve više dece predugo zadržava na miksanoj hrani. Međutim, ne sme se zanemariti činjenica da je žvakanje bitno za razvoj oralnih motoričkih veština, a time i razvoj govora.

Žvakanje je rezultat procesa učenja koji započinje u periodu od četvrtog do šestog meseca života. Beba u tom periodu ima bolju kontrolu vilice i usana, kao i mogućnost veće pokretljivosti jezika, pa je taj period optimalno vreme za početak uvođenja čvrste hrane. Čvrsta ishrana, koja se uvodi rano je od velike važnosti, ne samo zbog hranljivih vrednosti namirnica, već je i žvakanje takve hrane u ovom periodu presudno za kasniji razvoj govornog aparata.

Žvakanje podrazumeva zagriz i kidanje hrane, sitnjenje i drobljenje hrane, kao i njeno mlevljenje. Na taj način čvrsta hrana pomaže u razvoju oralnih, motoričkih veština, koje uključuju različite pokrete usana, usta, jezika, vilice, obraza. Svi ovi mišići odgovaraju mišićima koji su odgovorni za napredovanje govora.

Međutim, hranjenje i žvakanje je iskustvo koje uključuje i druga čula. Pre nego što dete zagrize, ono dodirne i pokupi hranu na svom tanjiru, a zatim je prinese ustima. Usta se moraju otvoriti dovoqno široko da hrana prođe, a zatim se moraju zatvoriti, kako bi se hrana zadržala unutra. Jezik je taj koji mora da drži hranu, pomera je sa jedne na drugu stranu obraza. Mišići vilice pomažu zubima da žvaću hranu, a zatim jezik pomera hranu nazad i priprema je za gutanje.

Iako dete već od godinu dana može i treba da jede istu vrstu hrane kao odrasli, samo u manjim količinama, nažalost, sve više se susrećemo ne samo sa kasnijim uvođenjem čvrste hrane, već i sa slučajevima gde se deci i sa tri godine ta hrana usitnjava, miksuje, umekšava. Na taj način se smanjuje upotreba mišića žvakača, ne razvija se njihova snaga, kontrola i koordinacija. Ti isti mišići su nam potrebni za razvoj govora, pa njihova slabost će zasigurno dati ispade na govornom planu.

Kako roditelji mogu da pomognu:

Ne čekajte predugo da biste se prebacili na čvrstu hranu.
Ohrabrite ih i podržite u oralnom istraživanju. Dozvolite im da stave prste, igračke i predmete u usta i istražuju ih svojom vilicom, usnama, jezikom.
Omogućite prinošenje hrane ustima. U početku hranu deca mogu da ližu, sišu, istiskuju, a tek ovako stečenim iskustvom kasnije će naučiti i da grizu i žvaću.
Uvodite različite teksture hrane, kako biste omogućili svom detetu da nauči da se nosi sa različitim ukusima i teksturama.
Ostanite mirni ukoliko se dete zagrcne. To je normalan proces učenja.
Budite model vašem detetu, ona najbolje uče gledajući vas. Jedite zajedno sa njima i modelirajte pokrete žvakanja.

Jelena Milisavljević, mast.logoped

Centar za patologiju govora i podršku porodici „Engram“

Mirna Zelić, logoped

Centar „Terapika“