Povezujuće roditeljstvo – da li smo ga sasvim pogrešno shvatili?

Povezujuće roditeljstvo ili „attachment parenting“ –  prirodno, zbližavajuće, instinktivno roditeljstvo – danas je sve popularniji trend koji se bazira na verovanju bebinim instiktima i reagovanju na sve njene potrebe. Oslanja se na roditeljsku praksu lovaca-sakupljača koji bebe obično uvek nose sa sobom na telu, pa su bebe u stalnom fizičkom kontaktu sa majkom, i doje na zahtev. Zbog toga se danas sve više koriste nosiljke i marame u kojima majke tokom dana bebe nose dok obavljaju svakodnevne aktivnosti, a tokom noći bebe spavaju kraj njih. Često, ovaj metod zahteva od majki potpunu posvećenost bebi i ume da bude preterano iscrpljujući, kao i da izazove osećaj izolovanosti.

Možda je upravo problem u tome što previđamo bitnu razliku između savremenog povezujućeg roditeljstva i pravog prirodnog roditeljstva, piše razvojni psiholog Piter Grej. Danas se pod ovim metodom podrazumeva uglavnom vezanost bebe za majku, eventualno i za oca, dok su bebe zapravo stvorene da se vežu za više ljudi koji pripadaju njihovoj zajednici. Ne treba da zaboravimo, podseća on, da je življenje u stanu, odvojeno od ostalih članova zajednice, iz perspektive evolucije – neprirodno okruženje.

„Danas se pod ovim metodom podrazumeva uglavnom vezanost bebe za majku, eventualno i za oca, dok su bebe zapravo stvorene da se vežu za više ljudi koji pripadaju njihovoj zajednici.“

Tokom većeg dela ljudske istorije, ljudi su živeli u kolibama, a osnovna ćelija društva bilo je pleme, sastavljeno od 20-50 ljudi koji su međusobno sarađivali i zajedno se selili iz logora u logor, prateći lovinu ili tragajući za biljkama za jelo. Svaki put kad se presele, napravili bi privremeni bivak i spavali na gomili. Osim dok spavaju, ljudi su vreme provodili na otvorenom, u društvu svih ostalih saplemenika. Brakovi jesu postojali i deca jesu imali posebne veze sa roditeljima, ali roditelji nisu “posedovali” decu na način na koji mi danas doživljavamo roditeljstvo. Na neki način, deca su pripadala celoj grupi. Svi zajedno starali su se o njima. Svako je imao razvijen odnos sa svakim detetom, a i sama deca, čak i bebe, aktivno su uticala na te odnose.

Iz ugla evolucije, ima mnogo smisla u tome što deca teže da stvore bliske veze sa što više različitih ljudi, a ne samo sa svojim roditeljima. Za početak, tokom većeg dela istorije ljudske vrste, roditelji su često umirali pre nego što im deca porastu. Gubitak roditelja uvek je tužan događaj, ali ako dete ima druge na na koje može da se osloni, ne mora za njega biti i koban. Takođe, cilj detinjstva oduvek je bio da se postane nezavisno biće koje je u stanju da gradi odnose sa mnogo različitih ljudi, od kojih će pojedincu zavisiti opstanak i razmnožavanje. To se ne uči tako što se pažnja obraća samo na majku i oca. To se uči obraćanjem pažnje na mnogo različith ljudi koji imaju različite ličnosti i potrebe i detetu mogu pružiti različite stvari. Još jedan cilj detinjstva je obrazovanje – sticanje ideja, znanja, veština i vrednosti koje se neguju u datoj kulturi. Ako to pokušavate ugledajući se samo na svoje roditelje, naučićete samo delić onog što postoji oko vas i nećete se dobro pripremiti za život.

„Žene u društvima lovaca-sakupljača nastavljaju sa svojim redovnim poslovima i žive punim društvenim životom. Majčinstvo ih nikako ne izoluje, već ih još više povezuje sa ostalim članovima plemena, budući da svi uživaju u povezivanju sa njihovom decom.“

Preterana i isključiva vezanost deteta za roditelja ne samo da nije fer prema detetu, već je i preveliki teret za majku. Nema ničeg prirodnog u tome da žena treba da obustavi sve druge aktivnosti i potpuno se posveti deci i domaćinstvu kad ostane majka. Žene u društvima lovaca-sakupljača nastavljaju sa svojim redovnim poslovima i žive punim društvenim životom. Majčinstvo ih nikako ne izoluje, već ih još više povezuje sa ostalim članovima plemena, budući da svi uživaju u povezivanju sa njihovom decom.

Grej navodi rezultate istraživanja sprovedenog u plemenu Efe koje živi u prašumi Ituri u afričkoj državi Kongo.

– Kada se beba rodi, prvi koji je uzimaju u naručje su žene i deca koji se zateknu u kolibi i koji su pomagali pri porođaju. Zatim se beba dodaje iz ruke u ruku među članovima plemena, koji su došli da pozdrave novog člana. Poslednja koja uzima bebu u ruke je – majka.

– Bebe iz plemena Efe ne doje samo majke već i druge žene u plemenu koje imaju mleka, a koje uglavnom nisu ni u kakvom srodstvu sa majkom.

– Sistematskim posmatranje utvrđeno je da bebe uzrasta od 4 do 6 meseci u toku svaka dva sata stupaju u bliske fizičke ili društvene kontakte sa prosečno 9 različitih ljudi, dok su deca uzrasta od 18 meseci do 21 meseca u kontaktu sa prosečno 14 različitih osoba u toku svakih dva sata! Tu spadaju i muškarci i žene i deca i odrasli. Prosečno, bebe su u kontaktu sa svakom osobom oko tri minuta, pre nego što pređu u naručje nekog drugog.

– Kako deca rastu, pokazuju sve više inicijative u ostvarivanju kontakta sa drugima, posežući za njima, osmehujući i kikoćući se itd. Jednom kada propuze, kreću se od osobe do osobe i uključuju se u igru druge dece različitih uzrasta.

– Bebe iz plemena Efe su zapanjujuće vesele i smirene, verovatno zato što primaju toliko pažnje od toliko različitih ljudi. Naučnici su izračunali da 90% budnog vremena provode u radosnom raspoloženju.

„Bebe uzrasta od 4 do 6 meseci u toku svaka dva sata stupaju u bliske fizičke ili društvene kontakte sa prosečno 9 različitih ljudi, dok su deca uzrasta od 18 meseci do 21 meseca u kontaktu sa prosečno 14 različitih osoba u toku svakih dva sata!“

Nisu svi lovci-sakupljači toliko kao zajednica upućeni na decu kao Efe, ali svi su daleko upućeniji od nas. Zlostavljanje dece je praktično nemoguće u društvima lovaca-sakupljača. Ako se majka ili otac ružno ponesu prema detetu, ostali će odmah da se umešaju, smire roditelja i uteše dete. A pošto je briga o deci javna aktivnost, svi, pa i mala deca, dobro znaju kako se ona odgajaju. Zato ne može da se desi da neko bude nespreman za roditeljstvo. Nijedan roditelj ne biva ostavljen da sam brine o detetu.

“Koliko se to razlikuje od našeg društva!”, zaključuje Piter Grej.

Priredila: Jovana Papan

Izvor: Psychology Today