Povratak tutumiša i trule kobile

Čačak – Teško je sresti mališana koji zna da se igra trule kobile i tutumiša. Njihova glavna igračka je mikročip i sigurno nikada nisu ni čuli kako je moguće iz trka preskočiti svog najboljeg druga, ili ga vezanih očiju prepoznati u grupi od desetoro dece.

– Govoreći o dečjoj igri najpre pomislimo na fizičku aktivnost ili zabavu, ali je ona mnogo više od toga. To je pre svega misaona delatnost kojom se razvijaju umne, duševne i društvene sposobnosti – kaže za „Politiku” Divna Todorović, učiteljica u Osmogodišnjoj školi „Filip Filipović” u Čačku.

Izdavačka kuća „Pčelica” iz ovog grada upravo je objavila njenu knjigu „Najlepše dečje igre” u kojoj je opisala pravila i način odvijanja čak 28 razbibriga iz detinjstva nekih starijih naraštaja. Ko bi rekao da ih je bilo toliko, a bilo ih je: vrapci-vrane, vuk i jagnje, žmurke, gluvi telefon, ide maca oko tebe, između dve ili četiri vatre, jakove gde si, jelečkinje-barjačkinje, klikeri, kolariću-paniću, lastiš, laste prolaste, ledeni čika, list-kamen-makaze, orasi, piljci, pošto seko mleko, stari čika, hula-hop, šarena jaja, školice i već rečeni trula kobila i tutumiš…

Divna Todorović veli da je na dečju igru sve češće počela da misli od 2012. godine, kad je s kolegama iz škole pripremala đački program „Ne zaboravi da se igraš”, koji je bio uvršćen u priredbu „Noć muzeja” u Čačku.

– Tada sam shvatila da su igre u odrastanju današnje deca vrlo malo zastupljene i da mališani najveći deo slobodnog vremena provode osamljeni ispred računara ili televizora. Pripremajući taj program počele su da se bude uspomene iz detinjstva i vremena provedenog napolju, u igri s vršnjacima. Zatim, i moj lični motiv roditelja i učitelja da svojoj deci i učenicima u školi približim te igre.

Učiteljica podseća da „svakodnevno slušamo rezultate istraživanja koji ukazuju na sve češću pojavu unutrašnje uznemirenosti, nedruštvenog ponašanja i gojaznosti dece, a ljudi od struke preporučuju uključivanje dece u igru sa vršnjacima na otvorenom, nauštrb sedenja ispred televizora ili računara”.

– Tada sam se suočila sa činjenicom da je danas teško organizovati dečju igru i to iz više razloga. Deca sve manje vremena provode napolju, jer su izložena opasnostima zbog saobraćaja. Zatim, po čitav dan su odvojena od roditelja zbog obostranih obaveza, a u preostalom vremenu mališani se oslanjaju na roditelje.

Počevši da istražuje i prikuplja podatke, u domaćoj literaturi nije pronašla opise starih igara namenjenih deci.

– Njihovi sadržaji nisu ponuđeni na televiziji, nema ih u crtanim filmovima ni u računarskim igricama, a u školskim udžbenicima i časopisima za decu sreće se nedovoljno. Na nagovor prijatelja obratila sam se Goranu Markoviću, direktoru izdavačke kuće „Pčelica”, izložila ove činjenice i pokazala mu prikupljeni materijal. On mi je pružio priliku da pišem o dečjim igrama u svesci „Želimo da naučimo”. Tako je počela da nastaje ova knjiga, kroz koju sam pokušala da ostvarim želju da deci približim carstvo dečjih igara jer su one, pored toga što pružaju zabavu, neophodne za razvoj sposobnosti. Dokaz smo mi odrasli koji smo provodili detinjstvo u igri i na otvorenom.

Trudila se, naglašava, da pravila opiše što jednostavnijim jezikom, ostavljajući deci pravo da ih menjaju i sami donose nova, „jer je to model i za život uopšte”.

– Opisana su pravila igara iz mog detinjstva i mog kraja a možda se samo drukčije zovu u različitim područjima naše zemlje. Svaku igru pojedinačno prate preporuke za prostor, broj učesnika i razbrajalice, uz ilustracije Mijata Mijatovića. Moj rad dobiće smisao tek kada vidim da stare igre počinju ponovo da žive – besedi Divna Todorović.