Piše: Vesna Zakonović Arežina
Ja nekada…
Sat zvoni u pola sedam.
Do „petnaest do” valjam se po krevetu, razmišljam o njemu, o svemu, o sebi pored njega, svima njima koji su činili prethodni dan. Kolege, posao, pa opet malo on, pa opet posao… pa tako u krug, do sedam sati…
Onda lagani tuš, pa dodatno mackanje, fen, pinceta, glasna muzika, vesti na netu, kafa na terasi, još deset minuta organizacije sopstvenih misli, peglanje, provera sadržaja u torbi, kreći, kreći, kreći…
Lift, auto, posao…
Moje jutro, moj mir, moja stara ja… Dobro jutro!
Ja sada…
Sat zvoni u pola sedam.
Čini mi se da sam već ustala.
Uspela sam i da se umijem, i da se našminkam, i da namestim kosu, i da zakačim minđuše.
Onda doručak. Za mene, za njega, za sve…ali prvo med za dobro jutro i još jedan dvesta na sat dan.
A tek je „petnaest do”…
Budim svoje dečake, kačim se na Fejs, uključujem TV, slušam vesti i pravim beleške, noša, oblačenje, doručak, provera ranca za vrtić, računi za plaćanje…đubre iz kante veži i ponesi, obuj mu cipelice, jaknu obuci, i svoju, i pametna sam što torbu prepakujem veče pre… navlačim baletanke, stavljam cvikere, izlazimo…
Trk do vrtića, skidaj patike, obuj patofne, nema plakanja, hajde požuri, znam da možeš sam, ali mama će brže da ti spakuje stvari u komodu…
Ćao, otišla, istrčavam do stanice, prevoz hop-hop, sedam, isključujem se… Jutarnje resetovanje, tačno u sedam, prolazno vreme odlično…
Ulazim u firmu. Kakvo, bre, dobro jutro, dan je odavno počeo!
