Ja nekada…
Pretrpan radni dan, ali uvek mogu još malo, pred spavanje, da dovršim, kreiram i završim.
Noć je samo moja, a tek je počela.
Čaša vode pored kreveta, prigušeno svetlo, laptop na jastuku, oba telefona tu, kolega na četu, ja u poluležećem položaju organizujem sledeći dan.
Mala frka-panika, čisto da ostanem u formi, dva zgužvana papira, rokovnik i maska za lice, za svaki slučaj, kad rešim da se spustim u horizontalu.
To je to. Dobro veče.
Ja sada…
Spavaj, sine, mama ima još posla… I tako svaki put.
Levom rukom ganjam laptop na šanku, dok u isto vreme kuvam i ponavljam naredbu malom gospodaru.
On, naravno, neće da spava.
Ja moram da završim posao, jer šef to od mene očekuje. I da skuvam klopu za sutra, jer ne postoji ništa bolje od kuvane hrane.
I da operem sudove, jer kuhinja mora da bude čista. I da prepakujem onu torbu za sutra.
I odmah da pustim mašinu.
I ima još stvari na spisku, ali mi tajming jebava rođeno dete.
On ne želi da spava.
A ni ja, ako ne završim sve.
Ajde, sine, moli te majka, gle koliko je sati. Neće.
Dobićeš batine. Ništa.
Nema igrica sutra. Ok.
I dalje ne spava.
Zato spavam ja, navaljena na šank, dok mešam zapršku i uključujem rernu.
Prolazno vreme nikad bolje za treću smenu. Samo, nezgodno je što ja poslednje dve godine šljakam kô dragstor. Non-stop.
Taman da mi ujutru na poslu kažu: Ajde, što si umorna. Pa da, trebalo je da zalepim onaj status o majkama saFejsa. Ili da im poklonim sina svog na samo jedno veče.
Da ih ubije u pojam, da im izbriše tu ironičnu notu. Eto, i umorna i besna.
A sinak i dalje budan.
Dva sata borbe za prevlast nad ostatkom večeri… na koga je, ljubi ga majka… u stvari, ponosna sam što me sad ovako jede.
Negde oko ponoći, snaga mu je na izmaku. Koristim prednost domaćeg terena i uspevam da ludu glavu smestim u krevetić.
OK, ustajem za koji sat. Aj’mo, peta brzina!
Dva i deset…padam u postelju, jedva sam šminku skinula. Spavam obučena i sva sreća što ova trenerka izgleda kô pidžama, jer sad nemam ni snage ni živaca da poštujem propise.
I oblačim redovnu pidžamu, perem zube dvema četkicama, mažem masku na lice…
Neka Bog poživi nadogradnju, inače bi sutra moji nokti izgledali kao pokušaj grebanja provalnika.
Gde da izgovorim Laku noć, kad je noć bila sve osim laka… Sutra će jutro biti dobro. Znam. Već tri godine furam taj fazon. Izgleda da sam se navikla…
