Adolescenti, mahom iz viših razreda osnovne škole, ali i iz polaznih razreda srednje škole, sve se više samopovređuju, a to čine na razne načine i različitim predmetima!
Mladi, i to mahom devojke, sebi nanose povrede pincetama, iglama, makazama, grebanjem, stvaranjem rana po koži, paljenjem kože, čupanjem kose, obrva i trepavica, lupanjem glavom o zid, pa i prejedanjem ili uskraćivanjem hrane, piše „Kurir“.
Ove frapantne podatke za Kurir otkriva Jasmina Knežević, doktorka psiholoških nauka iz „ProAktive“, psihološkog centra iz Subotice, koja je objasnila s kojim problemima im se obraćaju adolescenti i njihovi roditelji, ali i razloge nezadovoljstva mladih koji ih dovode do toga da se samopovređuju.
Posledice pandemije
– Od početka pandemije koronavirusa, deca koja su nas zvala žalila su se na nesanicu, strah, napade panike, a zapaženi su povećana agresivnost i bes, kao i poremećaji u ishrani. Deca su anksiozna, loše raspoložena, neka imaju i suicidalne misli i potrebu za samopovređivanjem. Teško im je, posebno mladima od 12 do 19 godina, palo to što ne idu u školu, jer je njima potrebno da stiču socijalna iskustva, da se druže i osamostaljuju, a pandemija je otežala neke važne aspekte njihovog razvoja – priča ona i navodi da deca imaju osećaj praznine i otupelosti, pa hoće emocije da osete samopovređivanjem.
– Samopovređivanje je više zabeleženo u kasnijem visokoškolskom uzrastu, i to u raznim oblicima. Oni sebi povrede nanose pincetama, iglama, makazama, grebanjem, stvaranjem rana po koži, paljenjem kože, čupanjem kose, obrva i trepavica, pa i lupanjem glavom o zid – otkriva Jasmina Knežević i dodaje da deca to rade zbog nagomilane napetosti koja nije kanalisana.
Razgovor s roditeljima
– Neka deca imaju potrebu da sama sebe kazne, akt samopovređivanja je način da iskažu ono što ih muči, a što ne mogu rečima opisati. Kad postoji anksioznost ili veliki strah, adolescenti žele da imaju neki osećaj kontrole nad svojim stanjem. Zato, kad imaju nalet emocija s kojima ne mogu da se nose ili vrtlog negativnih misli, samopovređuju se, što im daje prividan osećaj kontrole jer su nešto uradili, pa makar to bilo i disfunkcionalno – navodi ona, zabrinuta u kom pravcu će se dalje odvijati problemi mentalnog zdravlja adolescenata.
– Porodica se danas drastično menja, a pandemija je uzela danak. Više nemamo porodicu koja zajedno priča, zajedno ruča. Nekad su se problemi rešavali u okviru porodice. Postojao je sistem vrednosti, koji je bio uporište i orijentir deci i mladima. Danas je poljuljan sistem vrednosti, pa je teško razlučiti šta je ispravno, a šta ne. Roditelji rade po ceo dan, a deca su prepuštena vršnjacima i novim tehnologijama. Izazovi i informacije više im ne dolaze iz porodice, već sa interneta. Stvorio se veliki jaz između dece i roditelja, koji se mora nekako umanjiti. Deca moraju da razgovaraju s roditeljima o svemu što ih muči, a roditelji treba da pokažu strpljenje, zainteresovanost za probleme svoje dece i bar minimalno poznavanje adolescencije i puberteta – zaključuje ona.
Izvor: Kurir
