Stidljivost bismo mogli definisati kao oblik socijalnog povlačenja koji je podstaknut brigom o tome kako će osoba biti procenjena i okarakterisana u društvu, a prvenstveno u nepoznatim situacijama.
“ Stidljiv/a je.”
To je epitet koji najčešće upotrebljavamo kada želimo da opišemo dete koje ima problema da se pridruži drugoj deci u igri, kada se drži po strani, ne komunicira sa drugim osobama onoliko koliko bismo mi želeli ili onoliko koliko mi smatramo da je uobičajeno. Tom epitetu vrlo brzo učimo i decu. Međutim, značenja koja pridajemo tom epitetu vrlo variraju. Neki roditelji se obraćaju za pomoć stručnjacima verujući da im je dete “previše stidljivo” (naročito ukoliko su oni sami “otvoreniji”), neki vrednuju tu osobinu povezujući je sa skromnošću (koju takođe smatraju „dobrom“ osobinom). Vrednost “stidljivosti” zavisi i od toga o kom polu pričamo, pa je tako, složićete se, mnogo prihvatljivija kod devojčica nego kod dečaka. Sam pojam stidljivosti u psihologiji je nejasno definisan. Jedan od razloga za to je taj što mu nije posvećeno dosta eksperimentalnih istraživanja, već su različiti autori radije govorili o stidljivosti na osnovu svog kliničkog iskustva, ličnih predubeđenja, nego na osnovu istraživanja.
Stidljivost bismo mogli definisati kao oblik socijalnog povlačenja koji je podstaknut brigom o tome kako će osoba biti procenjena i okarakterisana u društvu, a prvenstveno u nepoznatim situacijama.
Kada možemo videti prve znake onoga što najčešće znamo da opišemo kao stidljivost?
Obično već na kraju prve godine možemo primetiti kod dece povlačenje u susretu sa njemu nepoznatim osobama. Neki psiholozi to nazivaju ”povlačenjem iz uplašenosti”. Najučestalija reakcija je povlačenje i traženje kontakta poznate osobe, najčešće traženje utočišta u majčinom zagrljaju. Međutim, kako se ponavljaju situacije u kojima dete pred sobom nema pretećeg odraslog, takav kontakt ne pobuđuje više strah.
Ako pretpostavimo da se prvi znaci onoga što opisujemo kao “stidljivost” javljaju iz straha, onda možemo dalje pretpostaviti da su ti znaci nekakva mera opreza u situacijama nad kojim dete nema kontrolu, kojih se boji, koje su mu nepoznate.
Nemali broj puta može se čuti kako ljudi govore o stidljivosti kao osobini ličnosti, samim tim trajnoj i malo, i ako je upošte moguće, podložnoj promeni. (“Ma on je oduvek bio tako stidljiv i povučen!”) Međutim, kada psiholozi govore o ličnosti, kako ističu autori Džouns i Karpenter, o njoj govore najčešće na dva zasebna načina. Sa jedne strane, koriste je radi opisivanja unutrašnje psihološke strukture i unutrašnje intrapsihičke dinamike – u skladu sa čim bi se i stidljivost mogla shvatiti kao trajna osobina ličnosti. Drugo se shvatanje, međutim, odnosi na reputaciju koju pojedinac ostvaruje u kontekstu socijalnih grupa, odnosno, ono što mi nazivamo našom ličnošću je u velikoj meri proizvod društvenih odnosa. Ako bismo bili svesni da smo mi sami umnogome konstituisani od toga kako nas ljudi doživljavaju (Mi smo dobri ili loši onda kada postoji osoba da to prepozna. Bez drugog, na koliko bi osobina morali da smanjimo samoopis?), onda možemo možda da se pomerimo iz okvira u kojem posmatramo stidljivost kao trajno svojstvo ličnosti i govorimo o promeni, o različitim načinima na koje možemo tumačiti simptome “stidljivosti” i zajedno sa detetom raditi na njima.
U sledećim paragrafima, iznećemo neka od shvatanja o stidljivosti koja mogu pomoći da bolje razumemo decu sa kojom radimo sa jedne strane, i sa druge strane da vama ponudimo alternative za sagledavanje ponašanja vašeg deteta.
Zimbardo i Radl u svojoj knjizi “Stidiljivo dete” govore o “normalnoj stidljivosti” kao zaštitnom aparatu koji dozvoljava premeravanje situacije pre nego što se u nju pojuri. Povlačenje stoga detetu može služiti kao korisno oruđe kada se nađe u situaciji koja mu je nepoznata.
Sa druge strane, psiholozi konstruktivisti govore o stidljivosti kao o nečemu što se javlja pri očekivanju da se dete može “obrukati”. Stid uvek podrazumeva oko drugoga, odnosno dete oseća stid onda kada njegovo ponašanje nije u skladu sa onim što je neko od njega očekivao. Na primer, od deteta se očekuje da će moći da bez problema položi neki test sposobnosti, a ono sebe doživljava kao nekog ko ne bi mogao da to uspe. (U tom smislu je i samopouzdanje premeravanje sopstvenih sposobnosti sa zadatkom koji se nalazi pred osobom, a ne kao osobina koja postoji bez obzira na situaciju). Tada dete može da se “povuče”, “izbegava” kontakt koji bi mogao da ga uvuče u situaciju u kojoj bi moglo da bude testirano, a mi to možemo tumačiti kao stidljivost.
Važno je da uočimo i da neka deca preferiraju povlačenje i samostalne aktivnosti u odnosu na aktivnosti u društvu. Deca koja imaju manje sklonosti da prilaze drugoj deci ili ljudima uopšte ne moraju nužno imati visok motiv za izbegavanje ljudi (za koji se smatra da bi mogao da upućuje na razvoj patologije).
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Ne mogu da se izborim sa uvredom
Aleksandar Tkačenko je ruski psiholog i pisac, čiji je tekst „Ne mogu da se izborim sa uvredom“ preuzet iz njegove knjige „Snežna osećanja“, koju je objavila moskovska izdavačka kuća „Nikeja“...
Psiholog tvrdi: Roditelji su mnogo veći paničari od dece
Slovenački klinički psiholog Aleksander Zadel ističe dva ekstrema u roditeljstvu: roditelje sa očekivanjima koji su veoma zahtevni i preterano zaštitnički nastrojene roditelje koji dugoročno predstavljaju najveću opasnost po decu, jer...
Danas su mladima idoli jutjuberi i blogeri: Zašto je došlo do krize autoriteta
Ništa ne jača autoritet poput ćutanja, reči su slavnog renesansnog umetnika Leonarda da Vinčija, dok je za velikog naučnika Alberta Ajnštajna “nepromišljeno slušanje autoriteta najveći neprijatelj istine.” Da li je...
Ne plašite se da postavite granice. Detetu trebaju granice kako bi odraslo srećno i zdravo!
Iz mog iskustva, deca se menjaju onoga trenutka kad roditelji promene svoj način vaspitanja. Ne plašite se da postavite granice. Današnja deca su nestrpljiva, nedruželjubiva, dosađuju se, a roditelji im...
Nema komentara.