Prethodno pomenuti Zimbardo i Radl su 198.godine radili istraživanje u kojem su povezali status deteta u grupi sa procenom deteta kao stidljivo. Naime, u okviru jednog odeljenja moglo se izdvojiti četiri grupe dece prema statusu u grupi. Svako dete je bilo pitano da izabere dete sa kojim bi najviše voleo da se druži, i dete sa kojim bi najmanje voleo da se druži. Te četiri grupe su sledeće: odbačeni (najčešće ocenjivani kao oni sa kojima se ne bi družili), popularni, zanemareni (koji nisu dobijali nikakve ocene) i kontroverzni (sa kojima bi se ili najviše družili jedni ili najmanje družili drugi). Ispostavilo se da su deca koja se grupišu kao kontroverzna procenjena kao najmanje stidljiva, da među popularnima i odbačenima nema razlike dok se deca koja su se grupisala kao zanemarena procenjuju kao najstidljivija. Deca o kojoj procene izostaju, odnosno ona koja nisu dovoljno uključena u odnose, su ona koja se na kraju procenjuju kao najstidljivija.
Umesto da stidljivost procenjujemo prema sopstvenim standardima, hajde da probamo malo drugačiji pristup. Umesto da nešto jednoznačno tumačimo kao neprilagođeno, loše, neobično, ludo, hajde da vidimo zašto je nešto tako kao što jeste. Evo konkretnih predloga koji se baziraju na prethodno iznesenim istraživanjima.
1) Pričajte o tome kako vaše dete vidi drugu decu sa kojom je u grupi i kako dete misli da ona vide njega? Oprez: Ukoliko dete saopšti neka negativna viđenja drugih o sebi samom, ne uzimajte odmah defanzivni stav nego pričajte o tome zašto mislite da ga neko dete vidi kao takvo. Razmotrite alternative. Kako bi želeo da ga druga deca vide? Zašto to može ili ne može da postigne? Zašto misli da je to kakav je nužno dobro ili nužno loše? (zavisi od toga kako on sam sebe ocenjuje). Materijale koje vam dete daje koristite kao povod za dalji razgovor, za dalje razumevanje, a ne kao povod da se napadne drugo dete, osudi drugi roditelj itd. Tek u slučaju nužde reagujte. Sasvim je jasno koji su slučaji nužde.
2) Proverite – možda dete jednostavno preferira igru sam u odnosu na igru u grupi. Pokušajte da dokučite zašto. Šta ne bi imao ako bi se igrao u grupi? Šta je opasnost da izgubi ako se igra u grupi? Koji su rizici igre u grupi?
3) Pitajte otvoreno, ali bez osuđivanja: “Ponekad mi se učini da se nekako skloniš iz grupe, da ne želis da mnogo pričaš sa drugom decom… (opišite “simptome” stidljivosti). Da li postoji možda nešto zbog čega to radis?)
4) Obratite pažnju na to kako ono doživljava situaciju u kojoj je obično „stidljiv“. Kako je opisuje? Šta oseca? Dok vam to priča, budite svesni svojih očekivanja u odnosu na ponašanje deteta.
Nemojte upasti u zamku da ponašanje koje ste videli tumačite isključivo prema svojim standardima. Uvažite detetove misaone procese, uvažite njegove odnose sa drugom decom, pokušajte da ga razumete. Kad pomažete isključivo iz svoje perspektive ulazite u rizik da detetu nametnete neka od svojih značenja, a ona su samo jedna opcija od mnogo različitih koji postoje u oblasti ljudskih odnosa.
Završićemo jednim korisnim citatom: “Ne postoji ni jedna stvar na svetu koja se u isto vreme ne može kuditi ili pohvaliti”. Tako se i “otvorenost” negde može tumačiti kao neučtivost ili neodmerenost. “Stidljivost” i povlačenje kao znak genijalnosti, skromnosti, dobrog vaspitanja. Ne namećite svoja značenja već pokušajte da razumete ono što vam dete govori. Iza reči se kriju značenja, a upravo je to ono što treba da razumemo. Značenje je ono što može biti zajedničko verbalnom i neverbalnom i upravo u to treba da proniknemo.
Ana Jovanović
Psiholog i psihoterapeut u edukaciji
Izvor: pokretzaokret.rs
