Piše: Anđela Henskom
Kada ste zaposleni kao pedijatrijska sestra u Domu zdravlja, vrlo često budete svedok raznoraznih roditeljskih muka i nedoumica. Toga dana, jedna majka mi je preko telefona iznela čitav svoj problem koji je imala sa detetom, mada je trebalo samo da joj zakažem testiranje deteta na sindrom poremećaja pažnje. Čim je krenula sa pričom shvatila sam da je u današnjem veku to sve češći problem roditelja i dece.
Naime, njen 6-godišnji sin nije u stanju da satima sedi mirno u učionici. Majka nastavlja i objašnjava mi da to, što njen sin svaki dan dolazi sa žutim „smeškom“ nacrtanim od strane učitelja , a druga deca sa zelenim, utiče na njegovo samopouzdanje. Žuti smajli je znak za neprihvatljivo ponašanje, a zeleni za dobru decu. Ti smajliji su doveli do toga da njeno dete svaki dan govori o sebi stvari poput: “mrzim sebe“ i „neću nikad biti dobar ni u čemu“. A sve to zato što ne može da sedi na času bez vrpoljenja, koje naravno ometa i nastavu i drugu decu.
„U lokalnoj osnovnoj školi, jedan učitelj mi je rekao da je najmanje osam od dvadeset dvoje njegovih učenika ima problema da se skoncentriše na rečenicu dužu od „Dobar dan“.“
Tokom protekle decenije, sve više i više dece je obeleženo problemom poremećaja pažnje i novoizmišljenom dijagnozom ADHD. U lokalnoj osnovnoj školi, jedan učitelj mi je rekao da je najmanje osam od dvadeset dvoje njegovih učenika ima problema da se skoncentriše na rečenicu dužu od „Dobar dan“. Istovremeno, od dece se očekuje upravo ono što je suprotno njihovoj prirodi, da sede duži vremenski period.
I to koliko u školi, toliko i u obdaništima. Zato i nastaje problem. Iako mislimo da je to najbolje i najbezbedije, deca su užasno dugo i neprirodno statična. Ako rade još nešto sem sedenja, onda je to uspravno stajanje i hodanje.
Retko ćete sresti decu koja se kotrljaju nizbrdo, penju po drveću i vrte u krug radi zabave. Roleri, trotineti, vrteške i ostali rekviziti polako putuju u muzeje. Uvek nedostaje vremena na račun povećanih obrazovnih zahteva ili puke roditeljske želje da im deca nauče sedam svestskih jezika do sedme godine. Još ređe se deca igraju napolju, što zbog roditeljskih strahova, tto zbog pitanja odgovornosti ili napornog rasporeda savremenog društva. Budimo iskreni: Deca se ne kreću dovoljno za svoje godine i potrebe i to zaista počinje da biva problem.
„Retko ćete sresti decu koja se kotrljaju nizbrdo, penju po drveću i vrte u krug radi zabave. Roleri, trotineti, vrteške i ostali rekviziti polako putuju u muzeje.“
Nedavno sam bila gost, prema pravilniku škole, na jednom od časova. Ušla sam tiho i sklonila se sasvim pozadi. Nastavnik je čitao naglas knjigu za decu, i to je bio sam kraj radnog dana. Nikad nisam video ništa slično. Neka deca su bila nagnuta unazad na svojim stolicama, pod ekstremnim uglovima, ostali su se ljuljali napred-nazad, neki su žvakali krajeve svojih olovaka, a jedno dete je kotrljalo bocu sa vodom, gnječeći je.
Bila sam zatečena. To nije bila učionica dece sa posebnim potrebama. Moja prva misao bila je da su se deca uzvrpoljila jer je bio kraj dana i da je to jednostavno zbog umora.
Nakon daljeg ispitivanja, saznali smo da je većina dece u učionici bila fizički slaba i sa lošim osećajem za ravnotežu. U stvari, u nastavku testiranja u nekoliko drugih učionica, utvrdili smo da je, u poređenju sa decom iz ranih 80-ih, samo jedno od dvanaestoro dece imalo normalnu snagu i ravnotežu. Samo jedno! O moj Bože, pomislila sam u sebi! Ova deca treba da se kreću! I to mnogo! Da trče, jure igraju se i penju po drveću!
Ironično, mnoga deca kao da i ne znaju dobro da hodaju, baš usled nedostatka kretanja i tog istog hodanja!
„Utvrdili smo da je, u poređenju sa decom iz ranih 80-ih, samo jedno od dvanaestoro dece imalo normalnu snagu i ravnotežu. Samo jedno! O moj Bože, pomislila sam u sebi! Ova deca treba da se kreću! I to mnogo! Da trče, jure igraju se i penju po drveću!“
Šetaju okolo kao male nezgrapne drvene lutke, baš zbog toga što smo im ograničili fizičku aktivnost. Da bi se pravilno razvijala, rasla i postigla očekivanu snagu, moramo im dozvoliti baš ono što smatramo opasnim – kretanje i igru. To što dva ili tri puta nedeljno imaju treninge nekog svog sporta nije dovoljno. Očekujemo da uče bolje nego i jedna generacija pre, a nikad nam deca nisu bila više zakržljala nego danas. Njihova tela traže dinamiku, i u jednom trenutku, koji je iz naše perspektive uvek pogrešan, u školi naravno, oni počinju da se vrpolje. I vrpoljenje postaje njihova nasušna potreba u nedostatku svega boljeg. A roditelji i učitelji tada urade najgoru moguću stvar, opominju ih da prestanu! Tom opomenom, kao da su pritisli na njima imaginarno dugme „stop“. Njihov mozak zadrema i oni su umireni. Ali i nespremni da prime nova znanja.
Zapitajte se sledeći put kad dete krene da se vrpolji, koliko prave višesatne igre ste mu priuštili svakog dana?
Dvadeset minuta kretanja za njih nije ništa. Popravite dok se još popraviti da. Na uštrb violine, korejskog i svahili jezika pustite ih da trče, jurcaju i igaju se onako kao to deca rade odvajkada, kako smo i mi sami trčali. Da bi deca učila, moraju naučiti da obrate pažnju na nešto. A za taj proces potrebno im je da na vazduhu, kroz igru i kretanje, izoštre čula.
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Hafington Post
Pročitajte još i: Škole u Finskoj – mesto za rad i radost
