Pravi razog zbog kog se deca vrpolje

Retko ćete sresti decu koja se kotrljaju nizbrdo, penju po drveću i vrte u krug radi zabave. Roleri, trotineti, vrteške i ostali rekviziti polako putuju u muzeje. Uvek nedostaje vremena na račun povećanih obrazovnih zahteva ili puke roditeljske želje da im deca nauče sedam svestskih jezika do sedme godine.

Nakon daljeg ispitivanja, saznali smo da je većina dece u učionici bila fizički slaba i sa lošim osećajem za ravnotežu. U stvari, u nastavku testiranja u nekoliko drugih učionica, utvrdili smo da je, u poređenju sa decom iz ranih 80-ih, samo jedno od dvanaestoro dece imalo normalnu snagu i ravnotežu. Samo jedno! O moj Bože, pomislila sam u sebi! Ova deca treba da se kreću! I to mnogo! Da trče, jure igraju se i penju po drveću!

Ironično, mnoga deca kao da i ne znaju dobro da hodaju, baš usled nedostatka kretanja i tog istog hodanja!

“Utvrdili smo da je, u poređenju sa decom iz ranih 80-ih, samo jedno od dvanaestoro dece imalo normalnu snagu i ravnotežu. Samo jedno! O moj Bože, pomislila sam u sebi! Ova deca treba da se kreću! I to mnogo! Da trče, jure igraju se i penju po drveću!”

Šetaju okolo kao male nezgrapne drvene lutke, baš zbog toga što smo im ograničili fizičku aktivnost. Da bi se pravilno razvijala, rasla i postigla očekivanu snagu, moramo im dozvoliti baš ono što smatramo opasnim – kretanje i igru. To što dva ili tri puta nedeljno imaju treninge nekog svog sporta nije dovoljno. Očekujemo da uče bolje nego i jedna generacija pre, a nikad nam deca nisu bila više zakržljala nego danas. Njihova tela traže dinamiku, i u jednom trenutku, koji je iz naše perspektive uvek pogrešan, u školi naravno, oni počinju da se vrpolje. I vrpoljenje postaje njihova nasušna potreba u nedostatku svega boljeg. A roditelji i učitelji tada urade najgoru moguću stvar, opominju ih da prestanu! Tom opomenom, kao da su pritisli na njima imaginarno dugme „stop“. Njihov mozak zadrema i oni su umireni. Ali i nespremni da prime nova znanja.

Zapitajte se sledeći put kad dete krene da se vrpolji, koliko prave višesatne igre ste mu priuštili svakog dana?

Dvadeset minuta kretanja za njih nije ništa. Popravite dok se još popraviti da. Na uštrb violine, korejskog i svahili jezika pustite ih da trče, jurcaju i igaju se onako kao to deca rade odvajkada, kako smo i mi sami trčali. Da bi deca učila, moraju naučiti da obrate pažnju na nešto. A za taj proces potrebno im je da na vazduhu, kroz igru i kretanje, izoštre čula.

Prevela: Jasmina Jovanović

Izvor: Hafington Post