Piše: Brajan Vonsink
Ponekad čujemo da je dete od roditelja „nasledilo“ ljubav prema slatkišima, povrću ili začinjenoj hrani. Iako genetičari još uvek nemaju sve odgovore, ono što je jasno je da deca neke sklonosti koje se tiču ishrane usvajaju još dok su u materici. Setite se istraživanja koje je pokazalo da deca trudnica koje u poslednjem trimestru piju sok od šargarepe, kasnije više vole da jedu žitne kašice sa ukusom šargarepe.
Bebi-bife
Većina dece, kada napune jednu godinu, stavlja u usta sve što im padne pod ruku. To je sjajna prilika da se upoznaju sa raznim zdravim namirnicama, čak i onim koje nisu tipično dečje. Ali, zato, u drugoj godini prolaze kroz razne faze izbirljivosti.
Moja laboratorija je nedavno započela tzv. „operaciju bife“. Uključili smo roditelje jednogodišnjaka iz cele zemlje i tražili im da (pod nadzorom pedijatra) svojim bebama nude vrlo širok i hrabar izbor namirnica (uključujući i avokado, asparagus, sardele…), kako stavljajući ih ispred njih, tako i mešajući ih sa hranom za bebe.
Naša hipoteza je bila da će ova raznovrsnost učiniti njihovo čulo ukusa prijemčivijim za širok raspon zdravih namirnica. Iako ova njihova predispozicija može da se „uspava“ na nekoliko godina, kasnije se može probuditi, kada odjednom počnu da žude za kamember sirom ili cveklom začinjenom đumbirom i grožđicama.
Ne samo da deca razvijaju ukus u prenatalnom periodu, već i počinju da uče šta vole i šta ne vole pre nego što napune četiri meseca – tako što uočavaju znake koji roditelj ili staratelj nesvesno odaje o tome da li je neka hrana ukusna ili ne.
Ovo je prvi put otkriveno tokom 40-ih godina, u masačusetskom popravnom domu za žene.
Zatvorenice su imale pravo da brinu o svojoj deci mlađoj od tri godine i da njih i njihove staraoce redovno posećuju u jaslicama. Beleženo je šta deca jedu, pa je tako primećeno kad im se ukus za sokove najednom promenio. Psiholog u toj ustanovi, Sibil Eskalona, počela je da sumnja da njihovi staratelji nesvesno utiču na dečje preference.
Ovako počinje njen izveštaj: „Slučajno je primećeno da su mnoge bebe mlađe od četiri meseca pokazale stalan otpor prema soku od pomorandže ili paradajza.“ Zatim je izvestila da su bebe koje su tri nedelje odbijale da piju sok od pomorandže odjednom postale ljubitelji ovog soka tokom dva ili tri dana. Uspela je da poveže ove nagle promene sa promenama staratelja. Nakon anketiranja, utvrđeno je da je par novih staratelja izuzetno voleo sok od pomorandže, dok sok od paradajza nisu pili. Nekako, to su preneli na bebe. Ali kako? Interesantno je da čak i bebe stare dva dana umeju da podražavaju izraze lica odraslih. Moguće je da su negovatelji nesvesno pokazivali suptilne znake prihvatanja ili odbijanja, zasnovane na svom ličnom ukusu. Blagi osmejak ili grimasa mogu biti ključ za objašnjenje zašto jedna beba „nasleđuje“ tatinu ljubav prema slatkišima, a druga maminu ljubav prema povrću.
Gledanje nečijeg odbojnog izraza lica izaziva kod dece otpor prema sasvim ukusnoj hrani. Osmesi i prijateljske grimase imaju obrnut efekat, i mogu privući decu novim namirnicama.
Strategija Popaj
Osamdeset godina nakon čuvenog Pavlovljevog eksperimenta sa psima i uslovljavanjem, psiholog Lin Birč ponovila je ovaj eksperiment, ali sa nekoliko izmena. Ona i njen tim redovno su deci predškolskog uzrasta davali užinu na određenoj lokaciji, gde bi deca uvek videla rotirajuće svetlo i čula određenu pesmu. Deca su počela da povezuju svetlo i pesmu sa užinanjem. Jednog dana, tek što su deca završila sa ručkom, ona je uključila svetlo i pustila pesmu. Deca su opet počela da jedu. Ali, nisu nam potrebni svetlo i muzika da uslovimo našu decu. To jednako efikasno možemo učiniti rečima i ponašanjem.
Istraživanja su pokazala da mnoga deca zavole neko povrće, ne zato što ga i njihovi roditelji jedu, već zato što su roditelji predstavili neko povrće kao potencijalno korisno za njih. Deca jedu spanać da budu jaka kao Popaj, šargarepu da bolje vide, ribu da bi bila pametnija. U jednom vrtiću, istraživači su primetili da deca u iznenađujuće velikom broju vole brokoli, i to zato što je mama dvojice dečaka uspela da ih ubedi da jedući brokoli liče na dinosauruse koji jedu dinosaurusko drveće, a onda se taj uticaj preneo na drugu decu u kolektivu.
Kada su istraživači u jednoj školi promenili imena namirnica u jelovniku tako da je grašak postao „moćni grašak“, a sok od povrća „piće iz prašume“, udvostručio se broj dece koja su birala zdravu hranu.
Veličina porcije i kako je odrediti
Prehrambene navike koje nas mogu učiniti gojaznim formiraju se između treće i pete godine. Kada trogodišnjaku date gomilu hrane, jednostavno će jesti dok se ne zasiti. Na njih ne utiče veličina porcije. Međutim, sa pet godina će već jesti koliko god im se servira. Ako im sipate mnogo, poješće mnogo, i čak će im zalogaji biti veći.
Isto se dešava i odraslima. Dozvoljavamo da veličina porcije utiče na to koliko ćemo pojesti. I to ne utiče samo na veličinu naših glavnih obroka, već i na grickanje između obroka. Što se dece tiče, količina hrane koja se jede za užinu ograničena je samo veličinom pakovanja. Ako je u pitanju čokoladica od 40 grama, onda je i porcija veličine 40 grama. Ako se radi o pakovanju od 100 grama, onda je tolika i porcija.
Ali, kako da utičemo na to da deca jedu razumnije porcije uz manje pregovaranja? Kad kupujete velika pakovanja da biste uštedeli novac, koristite trik sa kesicom. Zapamtite da niko od nas ne zna kolika porcija treba da bude, i svi se oslanjamo na veličinu pakovanja pretpostavljajući da je tolika i optimalna porcija. Zato koristite providne plastične kesice ili male plastične posude sa poklopcem da biste sami odlučivali o veličini porcija.
Kao i odrasli, i deca se oslanjaju na spoljne znakove kako bi prosudila da li treba da jedu još. Ako su svesni da mogu da dobiju još, lako će pomisliti da su i dalje gladna. U jednoj studiji, petogodišnjacima je dato po 6 keksića, u kesici sa zatvaračem ili na tanjiru. Kada su ih pojela, upitana su da li žele još. Deca koja su ih dobila na tanjiru smatrala su da u kuhinji ima još keksića i tražila su dodatak. Deca koja su dobila svoju porciju u kesici zaključila su da je to – to i nisu tražila još.
Pravilo polovine tanjira i izbalansiran obrok
Šta je izbalansiran obrok? Jednostavno pravilo kaže – za ručak i večeru, pola tanjira treba da popune povrće i voće, a drugu polovinu proteini i skrob. Mada postoje varijacije na ovu temu, važno je zapamtiti osnovni princip, pa neće moći da vam se desi da pomislite da su špagete sa mesom izbalansiran obrok (dodajte salatu).
Proglasite sebe zvaničnim čuvarom hrane u porodici
Prehrambeni čuvar kontroliše oko 72% ishrane članova porodice. Deca jedu ono što im je ukusno i pristupačno, u količinama koje sama smatraju odgovarajućim. To možete iskoristiti kako biste im izgradili zdrave prehrambene navike:
– Budite vešt promoter. Hrana ne treba da bude ni kazna, ni nagrada. Zdrava hrana, međutim, može biti sveža, hrskava, osvežavajuća, može vas činiti jakim i pametnim. Budite ubedljivi!
– Nudite širok izbor. Što raznovrsnijim namirnicama decu izložite u ranom uzrastu, to će se bolje hraniti. Isprobavajte nove recepte, nove sastojke, različite nacionalne kuhinje i vrste restorana, kako biste se borili protiv loših navika i brze hrane.
– Držite se pravila polovine tanjira. Tako ćete imati izbalansirane obroke i decu naučiti osnovnom principu zdravog obroka. Da li su meso i krompir zdrav obrok? Ne, to je samo pola tanjira – i dalje su vam potrebni povrće i salata na drugoj polovini.
– Utvrdite veličine porcija. Utičite na količinu hrane koju će deca pojesti tako što ćete im užine služiti u kesicama ili plastičnim posudicama. Ne dajte im dodatak. Time u njihovoj svesti menjate ideju o pravoj veličini porcije.
Odlomci iz knjige Brajana Vonsinka (Brian Wansink) Mindless Eating: Why We Eat More Than We Think
Prevela i priredila: Jovana Papan
