Posle kraće bolesti srpski književnik i pesnik, član SANU, Milovan Mića Danojlić, preminuo je danas u Francuskoj potvrdili su Tanjugu u porodici književnika.
Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.
Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.
MILOVAN DANOJLIĆ O SEBI…
Rođen sam 1 jula 1937, u selu Ivanovcima u Šumadiji. Osnovnu školu sam završio u istom selu, a niže razrede gimnazije u jednoj varošici udaljenoj sedam kilometara od moje kuće. Četiri godne sam svakodnevno, prevaljivao pešice po četrnaest kilometara. Po snegu, po blatu, po kiši i po suncu u rana jutra i kasna popodneva, mi, seljačići-nižegimnazijalci, vukli smo se, u koloni, tim putem, dosađivali se, igrali, krali orahe i šljive i — čitali. Čitali smo tako, u hodu.
Čini mi se da sam tih godina napisao i prvu pesmu. Ako se dobro sećam, pesma se zvala „Stari hrast“. Na tom starom hrastu drhturile su gole grane, bila je jesen, duvao je vetar, jurili oblaci, poprskivala kiša, kreštale vrane. Divio sam se drvetu koje ima snage da sve to podnese. Ovu i još nekoliko sličnih pesama pokazao sam svome profesoru matematike, inače veoma dobrom čoveku. Svidele su mu se. Kasnije sam te pesme negde zaturio, a onda ih sasvim izgubio.
Želeo sam da postanem novinar. U šesnaestoj godini počeo sam da šaljem kratke dopise iz svog sreza, najpre nedeljnom listu „Republika“, a onda i drugim listovima. Pisao sam o žetvi i setvi, o gužvama u sreskom bioskopu, o sušnim letima, jednom rečju: o svemu i svačemu.
Inače, te godine kasnog detinjstva, od 1946. do 1953, proživeo sam u teškim, mučnim prilikama. Porodica siromašna, nas braće mnogo. Otac — strog i prestrog. Krajem leta 1953. godine odlučim da pobegnem od kuće. Onaj profesor matematike kome su se moje prve pesme svidele dao mi je novac za voznu kartu i poželeo mi srećan put. Iste večeri stignem u Beograd. Bilo je leto. U leto seoska deca idu bosa, te sam tako i ja u ovaj veliki grad prispeo bos. Prolaznici se čude meni, bosom, a ja se, opet, čudim njima. Baš je ugodno koračati bosonog po asfaltu, i bezopasno — jer na asfaltu nema trnja.
Ipak, od prve zarade sam kupio cipele. Tri godine sam se snalazio kako sam znao i umeo. Prodavao sam led, novine i, uz put, položio veliku maturu. Uporedo sa svim tim, mnogo sam čitao i pisao, pa sam tako, i nehotice, postao pisac. O čemu sam pisao?
Pa, eto, o svemu, samo ne o tome kako se prodaju novine. Te, ozbiljne, pesme bile su, u stvari, moj drugi život. Tamo ima puno lepih slika, čudnih poređenja, retkih reči, ali sve je tu odveć zapetljano i zamršeno da bi neko mogao u njima prepoznati seljačića i prodavca novina. U tom bežanju od sebe, od stvarnih muka i životnih problema, postao sam moderan pesnik. Zaturao sam svoje tragove, svoje poreklo… I danas me stid sprečava da pišem o onome što me najviše progoni ili boli. Jednoga dana, kad se budem oslobodio tog stida, verovatno ću napisati zanimljiv autobiografski roman.
U međuvremenu, tačnije rečeno, početkom 1958. godine, ovladala je mnome strašna želja da napišem nešto jednostavno, zabavno, prozirno i čisto. Uvideo sam da je dečja pesma onaj pesnički oblik u kome se mogu izraziti onako kako želim. Tada sam živeo u jednoj maloj sobici, na periferiji grada. Ne znam kako, ne znam ni zašto — napisao sam jednu pesmu o tramvajima. Ko zna koliko sam puta, u ponoć, posmatrao tramvaje u depou na Bulevaru revolucije; u jednom trenutku ti dugo skupljani utisci organizovali su se u pesmu. I onda su teme navirale, same od sebe. Nekoliko noći sam proveo pišući. I kad bih legao u krevet, ugasivši svetlo, u meni se budila nova pesma. Desetine različitih događaja, lica i prilika padale su mi na pamet. Činilo mi se da sam i starog profesora, i baku pod martovskim suncem, i dedu koji broji svoje godine, i uspavane vozove, i Krstu Pepu — negde već video. (Tek kasnije sam primetio da detinjstvo Krste Pepe veoma liči na moje detinjstvo.)
Pošto je u mojoj sobici bilo hladno, jednoga jutra sam zamolio susetku da pređem u njen stan, koji je bio dobro zagrejan. Preneo sam hartije i knjige i dao se na posao. Pišem ja stalno, a jednim uhom slušam susetku kako sama sa sobom razgovara:
— Nema Cice!
Malo-malo, pa:
— Nema Cice!
Odložim papir i zapitam je o čemu je reč.
Poslala je, veli, svoju kćerćicu u grad da kupi hleba, pa je nikako nema.
Vratim se poslu i napišem i o tome jednu pesmu.
Tako, ili nekako tako, nastala je knjiga „Kako spavaju tramvaji“.
Nju je napisao jedan mladić čije detinjstvo nije bilo veselo. U tim se pesmama taj mladić radovao i igrao, možda i zbog toga što se, kao dete, nedovoljno radovao i nedovoljno igrao.
A „Dečji zakonik“?
Kad sam bio mali, činilo mi se da sam prepušten na milost i nemilost odraslih koji su me okruživali. Kad god bi me neko uvredio, ili nezasluženo istukao, ili ponizio, osećao sam se kao žrtva neke teške nezakonitosti. Maštao sam o jednom zakonu koji bi štitio decu. Verujte da sam se takvim mislima vrlo ozbiljno nosio. Nešto od tih maštarija ušlo je i u ovaj prednacrt „Dečjeg zakonika“, koji vi, deco, kad porastete, treba da proširite i dopunite…
Iz lektire za osnovnu školu, 1966.
KAKO SPAVAJU TRAMVAJI
Noć kad odmakne,
Kad tek ponekad sijalica ko zlatna kruška zasjaji,
I svakom na srcu kad odlakne
— Šta rade tada tramvaji?
U noći toplog gradskog meseca video sam ih kako
su spavali,
Na neki veliki internat podsećao je depo;
Nisu se mnogo razlikovali ni raspoznavali,
U dvorištu su šumele grane ko nebo, beskrajno,
lepo.
Noć kad se spusti bez zvonjave i vike
Kako spavaju tramvaji u svom stosobnom, stanu?
Imaju li možda neke ružne navike?
Ležu li na levu li na desnu stranu?
— Na levu stranu počinak nije zdrav,
Na desnu ne mogu da se okrenu, jer je u
spavaoni tesno.
Na leđa — žulja trola. — Tramvaj spava prav,
Na točkovima, dakle, ni levo, ni desno.
Treperi svetlost — crvena magla u noći,
Tek ako ponegde odjeknu na cipelama đonovi.
Tramvaji spavaju u vanrednoj samoći
Spokojni, kao krave, i dobri, kao slonovi.
Sedmica, još topla od putnika sa železničke
stanice,
Dvojka, obnevidela od neprestanog kruženja,
Četvorka, ljubav između grada i Čukarice,
Kako je prijatna noć kratkog tramvajskog
druženja!
Desetka, ponosita, — futbaler kad nastupa,
Devetka, svetlost Voždovca kad tamo nestane
struje;
Trojka, što se svakoga jutra negde u
Košutnjaku okupa,
Kroz njihove otvorene uši sad blagi vetrići huje.
Spavaju, na nogama. Samo im čistačica čisti
Uši, pere im zube, da beli nikad ne trunu.
Sutra, svi moraju biti primerno uredni i čisti
Pre nego što u grad ko velika vojska grunu.
Trepere sijalice ko tihi pozdravi u noći.
Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.
Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći
Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.
Noć kad duboko odmakne,
Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji
I svakom na srcu teret dana odlakne,
— Eto šta rade tramvaji.
JABUKE
Crvene jabuke sa plantaže
na pijaci se najviše traže;
a one kvrgave, sirotinjske,
petrovdanske ili ilinjske,
tu su, tek da se čovek podseti
kud se sve nekad pentrao, leti,
i šta mu je, kad zima stigne jaka,
krišom, s tavana, skidala baka.
LUBENICE
Sazrele su lubenice
pokraj vode Studenice.
Spolja plave, iznutra zrele,
svaka ko burence, — slatke, medene;
sa donje strane žućkasto-bele,
nabrekle, ladne, ledene, ledene.
Da mi je preplivati Studenicu
da ukradem jednu lubenicu!
otrčao bih negde u goru,
pojeo bih joj čak i koru!
DUNJA
Ko svetiljka koja tinja i kunja,
mutnim se sjajem preliva dunja;
taj sjaj: sve mesečine u nj se sliše,
sjaj, al i miris, jošte više,
koji nas, uvek iznova, seća
da negde — van zemlje — postoji sreća,
i da smo, pre no što smo na zemlju pali,
sve već videli i sve znali.
*
MOJ NOS
Moj nos vrlo širi se
čim oseti neke mirise:
hleb vreo, u pekari,
pred zoru, na Zvezdari;
zapršku od aleve paprike
nedeljom, i za praznike;
cepanice suve, hrastove;
grede, i ragastove;
proširi mi se nozdrva
gde god se stružu drva;
zadrhtim kad mi se došulja
miris peglanih košulja.
*
PUŽ
Jedan puž vukao se
za rose, za rose,
a spavao ispod grana
za dana, za dana;
teglio je noge bose
za rose, za rose;
mlad list mu je bio hrana
za dana, za dana;
šunjao se kroz otkose
za rose, za rose;
spavao je poput bana
za dana, za dana;
tri godine vukao se
i najposle —
idući sve tako
ka jugu
ka jugu,
iz jedne je livade
prešao u drugu.
Izvor: Riznicasrpska.net
, Rodna Godina (1972)...){kind=link}