Šta da uradite kad posumnjate da dete možda ima iracionalni odgovor ili reakciju na dnevni život, kad pomislite da ga možda muči anksioznost?
Foto: Pixabay
Ova tri elementa u ponašanju ukazuju da dete možda pati od anksioznosti. Evo na šta bi trebalo da obratite pažnju da biste detetu mogli da pomognete na vreme.
Svi roditelji ovog sveta složili bi se, verovatno, u jednom – da žele najbolje svojoj deci. Žele im da budu zdrava, snažna, radoznala… i još milion divnih stvari. Ali, šta da uradite kad posumnjate da dete možda ima iracionalni odgovor ili reakciju na dnevni život, kad pomislite da ga možda muči anksioznost?
I ovde se ne radi o “uobičajenoj” anksioznosti, recimo, onoj koja decu ponekad uhvati kad treba da se vrate u školu posle raspusta, već o onoj koja vam privlači pažnju i navodi vas da se zapitate kako da pomognete detetu.
“Anksioznost je kliničko stanje, pa da bi moglo da se kaže da dete ima anksiozni poremećaj, moraju da budu ispunjeni kriterijumi koji su od kliničkog značaja. U takvim slučajevima, anksioznost dete sprečava da normalno/uobičajeno funkcioniše na dnevnoj bazi”, objašnjava za PopSugar dr Kirsten Šarma, klinički psiholog iz Njujorka.
Postoji veliki broj ponašanja koja se povezuju sa anksioznošću, ali postoje tri značajna signala koja ćete relativno lako primetiti ako vaše dete ima ovaj problem:
Dete govori negativne stvari
Da li vaše dete često govori o sebi u negativnom kontekstu, da li ste primetili da kaže da je loše u nečemu što radi, da mu nešto ne ide od ruke (matematika, pisanje, sport, crtanje ili nešto slično)? Ovo je nešto na šta bi trebalo da obratite pažnju.
Prihvatanje negativnih misli (“nikad neću dobro uraditi kontrolni jer mi ne ide matematika”, recimo) vremenom utiče na samopouzdanje i može da dovede do značajnijih problema kao što je anksioznost.
Dete je često zabrinuto iz različitih razloga
“Anksioznost se javlja u različitim oblicima. Neke od čestih manifestacija su izbegavanje, zabrinutost, sumnja u sopstvenu vrednost, izraženi strahovi i socijalno uslovljena nervoza”, objašnjava dr Šarma.
Obratite pažnju na uzroke dečje zabrinutosti i na to kolike razmere ta briga poprima. Da li je tolika da dete ometa u drugim aspektima svakodnevnog života? Da li dete izbegava određene aktivnosti jer očekuje da će se nešto loše dogoditi? Da li je zabrinuto šta bi njegovi drugari mogli da pomisle ili urade?
Ali, imajte na umu da je zabrinutost u određenim situacijama očekivana i prirodna, tako da morate pristupiti problemu krajnje racionalno.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Zoran Milivojević: Roditelj i bes tinejdžera
Autor: Zoran Milivojević Izlazak iz detinjstva i ulazak u mladalaštvo je po pravilu veoma buran period života. Promene u telu koje su došle s pubertetom čine da mlada osoba preispituje...
GRDANA – savremena bajka ili poziv u pomoć?
Dok smo mi odrastali uz “Uspavanu lepoticu” danas deca odrastaju uz zlu vilu GRDANU. Iako ova rečenica zvuči negativno, iza nje se ipak krije pozitivna poruka. Šta nas uči Grdana?...
Kako traume iz detinjstva utiču na život odrasle osobe
Detinjstvo se smatra najosetljivijim periodom odrastanja, a iskustva koja se tada proživljavaju mogu da ostave neizbrisiv trag u životu pojedinca, na mnogim poljima. Kad razmišljate o svojim ranim godinama života,...
Šta su zaboravili roditelji (u lovu na ocene, uspehe i postignuća)
U želji da ispune visoka očekivanja svojih ambicioznih roditelja, neka deca ulagaće veliki napor. Uz puno odricanja, potisnutih konflikata i straha od razočaranja, ona će kraju “očvrsnuti”. Ipak, bolja priprema...
U četvrtom razredu kod mlađe ćerke ima jedna djevojčica koja se samokažnjava.Kaže da nije bila dobra i da treba da se kazni .Reže sebi kosu,ujeda se i grebe.Na odmoru je stalno sama ,zamišljena ,sa prstima u ustima,odsutna.Kaže da je mama ne voli i da će je ubiti nožem.Neka djeca joj se još i rugaju i maltretiraju je,a ona onda plače,trese se,moli ih da prestanu jer joj srce strašno lupa.Ovo mi je sve ćerka pričala,jer joj je to strašno gledati i pogađa je njena patnja.To traje već četvrtu godinu i sve je gore.Učiteljica,roditelji,škola,pedagog,psiholog…niko ne reaguje.Meni je isto sve to strašno i teško mi je što i moje dijete pati gledajući sve to i pokušavajući da joj pomogne.Moja ćerka je tješi,mazi i smiruje.Šta uraditi i kome se obratiti?Roditelji tog djeteta su imućni i obrazovani.Majka je stalno u školi,druži se sa ostalim majkama i gledajući ih nikada ne biste rekli da se sa djetetom tako nešto dešava.Dijete čak govori da želi umrijeti.
Samo da kažem da sam se obratila školskom psihologu i direktoru i dijete je zajedno sa roditeljima pozvano na razgovor. Nadam se da će stvari krenuti na bolje. Učiteljica je razgovarala sa ostalom djecom.