Piše: Ljiljana Milić
Često ispričam jednu metaforu na sesijama. O bežičnom telefonu i njegovoj „bazi“, na kojoj se puni energijom.
Imala sam jedan takav u stanu. Svake noći bismo ga ostavljali na „bazi“, da se napuni, kako bi sutradan mogli da ga šetamo po stanu. Ipak, samo u dometu koji je dopuštala „baza“. Ukoliko predaleko odemo, telefon bi pištao i na njemu bi pisalo “ VRATI SE NA BAZU!“.
Na taj telefon me podsećaju obrasci zavisnosti u nama. Deca koju su prezaštićivali, radili poslove umesto njih, donosili odluke umesto njih, sabotirali i minirali njihovu samostalnost, liče na taj telefon, koji zavisi od „baze“. Koji ne sme da ode dalje nego što „baza“ dopušta. Pišti ukoliko uđe u „nemu zonu“, izvan dometa „baze“. Postaje odrasli čovek koji zavisi od drugog. Nekog ko je, za njega, dominantniji od njega, sposobniji. Ko će preuzeti sve odgovornosti. Čuvati ga od straha od greške.
Pišti u njemu anksioznost, nesigurnost. Počinju panični napadi. Čim ostane sam i oslonjen na sebe. Jer nema „bazu“ u sebi.
Da bi imao “ bazu“ u sebi, ta njegova spoljašnja “ baza“ mora da nađe neki drugi smisao i pusti ga da ode. Teško je to za neke “ baze“. One zavise od telefona. A ne obrnuto. Pa ubede telefon da on, u stvari, zavisi od njih. Zauvek.
Ipak, meni su mnogo tužniji oni drugi, koji nisu imali ni sigurnu „bazu“ ni zaštitu. Njihove „baze“ ili nisu imale dovoljno energije za njih ili su je štedele za sebe. Imale su neku grešku u spajanju žica i telefona. Pa su takva deca morala da postanu telefoni na samonapajanje. Oni koji energiju crpe tako što popravljaju „bazu“. Brinu o njoj. Spasavaju je. Izdržavaju nekako sa:
- mogu sam
- jak sam
- niko mi treba.
Sve u nadi da će “ bazu“ jednog dana napokon popraviti, a oni moći da se povežu sa njom. I napoje energijom.
Treba im “ baza“ da postanu stvarno samostalni. Jer bez sigurne „baze“ ne možeš stvarno da imas bazu u sebi i odeš izvan dometa. I da se vratiš odatle.
Tužno mi je, jer su slagali sebe da mogu sami, da su jaki. Nikada nisu naučili da traže pomoć. Niti da je prime. Sebi su i rana i lek.
Kada ipak zatraže pomoć i dobiju je, čini im se da moraju desetostruko da vrate. Nenavikli da je neko tu za njih. U njima, u tim spasiteljima mama i tata, dece i partnera, večna je čežnja za bazom. Zato i spasavaju druge. Čeznu da jednom mogu da se privežu i odmore dušu. Da neko izvida njihove rane. Da ih neko pazi i zaštiti. Jer jedino što ne znaju je da zaštite sebe.
Tužno mi je, jer ti ljudi rade na samonapajanje dok imaju i mrvu energije. Rade i iz minusa. Dok im se nešto ne dogodi. Pa zastanu. Stvarno stanu. I shvate da dalje tako ne ide. Da ta “ baza“ koju popravljaju, kako bi se jednom iz nje napajali, možda nikada neće biti takva “ baza“ za njih. I da su, možda, usput, u tom usamljenom samonapajanju, izgradili “ bazu“ u sebi. Da za tom “ bazom“ i čeznu celi život.
Sad još samo da nauče da je za sebe koriste i na nju se oslone. Daju sebi dozvolu da sebe zastite.
Ljiljana Milić
Trener licnog razvoja
Praktičar primenjene psihologije
Izvor: PromenaDA