Danas naša deca rastu sa sigurnosnim povocima oko vrata kojima mislimo da ih držimo podalje od opasnosti.
Piše: Džulija Park Trejsi
Odrasla sam u porodici sa petoro dece. Odrasli smo prevozeći se nagurani na zadnjem sedištu karavana, svi petoro bez auto sedišta. Nismo pili multivitamine i provodili smo leti sate u bazenu bez ikakvih zaštitnih faktora. Nismo imali ne samo porodičnog lekara nego nikakve preventivne i sistematske preglede kada smo bili mali. U bolnicu smo odlazili samo ako bi smo imali neku ozbiljniju povredu. Kada bi smo bili prehlađeni, ostajali bi kod kuće i ležali na kauču dok nam ne bude bolje, i gledali sapunice i kvizove. Kada bi smi imali grip iskašljavali bismo šlajm i pljuvali ga u sudoperu. Ako bismo pali i razbili usne ili bilo šta drugo, dobijali smo kockicu leda umotanu u krpu da njom rešimo problem. Postoji jedna stara izreka da dok ne porastemo moramo pojesti kilogram prašine, i naše detinjstvo je bilo baš takvo. Uz to, izgleda da je trebalo odrati baš dosta kože sa kolena i zalomiti mnogo noktiju.
Krajem šezdesetih i ranih sedamdesetih već su nastale neke promene u podizanju dece. Naše majke nisu dojile, a mi smo učili da hodamo u ortopedskim cipelama, što nije bilo lako i veoma je bolelo, a one bi kasnije završile ofarbane u bronzu kao ukras na kaminu. Nije bilo autosedišta, majke su decu držale u krilu tokom vožnje ili se koristila ležaljka za automobile. Još uvek nije bilo pelena za jednokratno korišćenje i majke su i dalje prale pelene. Znam da smo na dve nedelje dobijali ceđenu pomorandžu jer je pedijatar tako rekao majkama, da je to baš dobro.
Naša slobodna deca
Roditelji tada nisu brinuli o deci jer se svi roditelji bili slobodni da izgrde bilo čije dete ako se ono ne ponaša kako priliči.
Nijedan od mojih rođaka nije išao u predškolsku ustanovu iz prostog razloga- ona nije postojala. Sa 5 godina, odlazila sam u obdanište u popodnevnim satima, tri bloka dalje. Roditelji nisu brinuli šta deca rade okolo, jer su svi pazili svu decu. Svuda ste išli sami, sem što je postojala studentska patrola na pešačkim prelazima oko škola, čiji je zadatak bio da pomogne deci da pređu ulicu.
Na drugim pešačkim mestima, nije nam bio problem da pređemo ulicu bez pešačke patrole.Čak smo uživali da leti bosi gazimo po belim trakama i pešačkim zebrama jer je tamo bilo prijatnije za naša bosa stopala nego na pregrejanom asfaltu. Da, i u centar grada smo išli bosi.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Mama koja je deci ukinula ekrane podelila sliku koja pokazuje pozitivne efekte ovog poteza
Mama petoro dece, pisac i blogerka Moli Defrank pre sedam meseci odlučila je da iščupa svoje klince iz ralja ekrana svih vrsta - pametnih telefona, televizora i računara. Nedavno je...
Tajna pametne dece je u rečima koje čuju od svojih roditelja
To je rezultat naučnika sa Univerziteta u Jorku, koji tvrde da deca roditelja koji više razgovaraju sa svojom decom i dodeljuju im razne zadatke za obavljanje, treniranje njihovih neverbalnih sposobnosti,...
Dozvolimo im da budu svoji
Piše: Tamara Đuran Majka sam uskoro punih devet godina, a toliko sam, čini mi se, grešila. Iznova sam se pitala kako da se nosim sa svojim strahovima, zabludama, idejama kakav...
Saveti za preživljavanje majke šestoro dece: Naučite da zažmurite da biste ostali normalni
Konstens Hol je australijska mama i blogerka koja piše o iskušenjima majčinstva, što je u njenom slušaju veliki izazov, pošto ima čak šestoro dece. Nedavno je podelila neke od svojih...
Nema komentara.