Preživela sam svoje suviše slobodno detinjstvo

Danas naša deca rastu sa sigurnosnim povocima oko vrata kojima mislimo da ih držimo podalje od opasnosti.

Piše: Džulija Park Trejsi

Odrasla sam u porodici sa petoro dece. Odrasli smo prevozeći se nagurani na zadnjem sedištu karavana, svi petoro bez auto sedišta. Nismo pili multivitamine i provodili smo leti sate u bazenu bez ikakvih zaštitnih faktora. Nismo imali ne samo porodičnog lekara nego nikakve preventivne i sistematske preglede kada smo bili mali. U bolnicu smo odlazili samo ako bi smo imali neku ozbiljniju povredu. Kada bi smo bili prehlađeni, ostajali bi kod kuće i ležali na kauču dok nam ne bude bolje, i gledali sapunice i kvizove. Kada bi smi imali grip iskašljavali bismo šlajm i pljuvali ga u sudoperu. Ako bismo pali i razbili usne ili bilo šta drugo, dobijali smo kockicu leda umotanu u krpu da njom rešimo problem. Postoji jedna stara izreka da dok ne porastemo moramo pojesti kilogram prašine, i naše detinjstvo je bilo baš takvo. Uz to, izgleda da je trebalo odrati baš dosta kože sa kolena i zalomiti mnogo noktiju.

Krajem šezdesetih i ranih sedamdesetih već su nastale neke promene u podizanju dece. Naše majke nisu dojile, a mi smo učili da hodamo u ortopedskim cipelama, što nije bilo lako i veoma je bolelo, a one bi kasnije završile ofarbane u bronzu kao ukras na kaminu. Nije bilo autosedišta, majke su decu držale u krilu tokom vožnje ili se koristila ležaljka za automobile. Još uvek nije bilo pelena za jednokratno korišćenje i majke su i dalje prale pelene. Znam da smo na dve nedelje dobijali ceđenu pomorandžu jer je pedijatar tako rekao majkama, da je to baš dobro.

Naša slobodna deca

Roditelji tada nisu brinuli o deci jer se svi roditelji bili slobodni da izgrde bilo čije dete ako se ono ne ponaša kako priliči.

Nijedan od mojih rođaka nije išao u predškolsku ustanovu iz prostog razloga- ona nije postojala. Sa 5 godina, odlazila sam u obdanište u popodnevnim satima, tri bloka dalje. Roditelji nisu brinuli šta deca rade okolo, jer su svi pazili svu decu. Svuda ste išli sami, sem što je postojala studentska patrola na pešačkim prelazima oko škola, čiji je zadatak bio da pomogne deci da pređu ulicu.

Na drugim pešačkim mestima, nije nam bio problem da pređemo ulicu bez pešačke patrole.Čak smo uživali da leti bosi gazimo po belim trakama i pešačkim zebrama jer je tamo bilo prijatnije za naša bosa stopala nego na pregrejanom asfaltu. Da, i u centar grada smo išli bosi.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana