Priča o Strahinji, iz pera četrnaestogodišnjeg beogradskog dečaka

Sada je Toma četrnaestogodišnjak, i dalje piše, i donosimo vam njegovu priču posvećenu uspomeni na svog ljubimca, mačka Strahinju.

O Tomi Ristovskom, dečaku iz Beograda koji piše bajke, pisali smo 2015. godine. “Kada je bio jako mali, pred spavanje sam morala da izmišljam bajke i nikada nije želeo da sluša jednu bajku dva puta. Vrlo rano je počeo i da ih smišlja sam. Veoma je saosećajan i brižan, i pun ljubavi prema svakom biću, što me čini zaista ponosnom,” kaže njegova mama Sanda Ristovski.

Sada je Toma četrnaestogodišnjak, i dalje piše, i donosimo vam njegovu priču posvećenu uspomeni na svog ljubimca, mačka Strahinju.

Moj ljubimac

Hladna je i kišovita jesenja noć. Već dugo stojim ispod auta, preplašen i sam.

Krzno mi je potpuno mokro, gladan sam i bojim se velikog, crnog psa koji je glavni siledžija u mom parku.

Nedostaje mi majka. Sećam se njenog mirisa, prelepog, belog, mekog krzna i velikih, žutih očiju.

Svaki put kada sam mnogo uplašen, pomislim na nju i osetim se sigurnije.

Ljudi kod kojih moja mama živi, izbacili su mene i mog brata na ulicu, dve nedelje nakon što smo se rodili.

Moj brat je imao sreće. Devojka koja živi u soliteru broj dva ga je odnela kući da brine o njemu.

On je puno krupniji od mene, ima meko krzno i ogromne, žute oči, kao mama.

Ja nisam tako lep. Oči su mi tamne, uši velike i mnogo sam mršav. Čak je i moje belo krzno postalo sivkasto od prljavštine.

Primetio sam da ljudi vole okrugle, ljupke i vesele mačiće. Ja nisam takav i zbog toga nemam dom.

Opet čujem lavež pasa, verovatno ću prespavati ispod ovog auta. Nije loš ni kao skrovište od kiše.

Čujem korake, neko se približava. Krijem se iza točka i posmatram. Prilazi mi nasmejani dečak.

Oči su mu krupne a lice milo. Mogao bih da izađem, možda će se sažaliti i dati mi malo hrane?

Ugledao me je! Iako sam nepoverljiv, osećam da je dobronameran. Vidim to u njegovim očima i osmehu.

Dečak me uzima u naručje i greje me svojom jaknom. Kaže da se zove Toma i da idemo kući.

Mazi me i tepa mi. Radostan sam jer sam najzad i ja nekome lep, moguće je da će me voleti.

Ulazimo u stan u kome su zidovi prepuni slika. Tomini mama i tata su radosni što me vide. Maze me i daju mi hranu.

Veliko iznenađenje za mene je to što oni već imaju belog mačka, Srećka, koji veoma liči na moju mamu. Možda je on njen brat?

Srećka je Tomina mama, Sanda, spasila sa obližnjeg drveta.

Prilazi mi, njuši me i upoznajemo se. Liže me po glavi. Kod nas, mačaka, lizanje je znak prihvatanja.

Presrećan sam što sam dobio porodicu. Kupaju me i voda otkriva moje snežno belo krzno.

Uživam u svakoj kapi, a mojim ukućanima je to zabavno.

Čuo sam negde kako mačke ne vole vodu, ali meni baš prija i divno se osećam.

Posla kupanja dobijam i svog plišanog miša. Toma mi ga baca, a ja mu vraćam.

Njegovi roditelji govore da sam kao pas i da nikada nisu videli tako ljupko mače, da sam poseban. Dopadaju im se moje velike uši, a Sanda kaže da su moje tamne oči, prelep kontrast mom belom krznu.

Sada, to što sam drugačiji, neko posmatra kao vrlinu.

Osećam da im pripadam, osećam ljubav i više mi nije hladno.

Toma mi namešta ćebence u svom krevetu i idemo na spavanje.

To je moje mesto, moja kuća i moja porodica.

Imam i ime, ja sam Strahinja i upravo ste me upoznali.