Priče o čitanju: Jelena Babić, učiteljica i bibliotekarka

Jelena Babić radi u osnovnoj školi “Milić Rakić Mirko” u selu Donje Kordince kod Prokuplja. Za Detinjarije, ona govori o svom radu na razvijanju čitalačkih navika kod učenika.

O meni

Ja sam učitelj i roditelj i biblotekar, po potrebi.
Ne znam kako da započnem svoju priču, pa moram ovako:
Zovem se Jelena Babić. Rođena sam 21.4.1979. u Prokuplju. Osnovnu i srednju školu završila sam u Prokuplju, a onda sam se otisnula put Jagodine gde sam završila Učiteljski fakultet.

Kako utičete na decu i porodice, kako ih inspirišete da dođu u biblioteku i zavole čitanje?

Imajući u vidu specifičnosti rada u nepodeljenom odeljenju ili kombinaciji više razreda, sa željom da svojim učenicima pruži maksimum u svakum pogledu, trudim se da gotovo svakodnevno unosim novine u rad, kako bi im nastava bila što zanimljivija i interesantnija.
Kako bi svojim učenicima obezbedila maksimum trudim se da sama izrađujem nastavna sredstva, neretko i sa njima. Da bi imali uslove za rad kao učenici u gradskim školama, oformila sam im školsku biblioteku koja danas broji oko hiljadu i dve stotine naslova.
Organizujem im izlete i druženja van sela.
Škola u kojoj radim je „škola po meri dece“ i trudiće se da uvek tako bude.

Uspešno komuniciram sa svima, otvorena sam za saradnju, nudim podršku, pomoć i savete drugima i rado prihvatam iste.
Imam dobru saradnju sa roditeljima i učenicima, kao i sa meštanima iz sela u kome radi preko deceniju.
Mogu sa ponosom da kažem da sam majka četvoro divnih anđela.
Deca su moj život, jer: „Veliko srce koje ne kuca samo, već mnoštvom malih srdašca je srce učitelja.“
Veliki sam ljubitelj knjige i štampane reči. Nema kutka u mojoj kući koji nije preplavljen knjigama, a s obzirom na to da sa četvoro dece živim u četrdeset pet kvadrata, možete zamisliti gde mi sve knjige stoje.
Naravno, one najomiljenije su na policama, ostale svuda, ali ih čuvam kao oči u glavi.
Tu svoju ljubav prema knjizi htela sam da prenesem i svojim đacima i tako sam postala biblotekar. Višak knjiga, koje nisu bile potrebne mojoj deci, prenela sam u školu. Stotinak. O tome je RTS snimio prilog koji je bio emitovan u emisiji „Ovo je Srbija“. Od dana kada je emitovan ovaj prilog, donacije su počele da se nižu, tako da danas naša biblioteka broji oko hiljadu i dve stotine naslova.
Kažem, igrom slučaja bibliotekar, ali sa zadovoljstvom.
Veoma mi je drago što sam svojim učenicima pružila mogućnost da imaju uslove pozajmljivanja i čitanja knjiga kao deca u gradskoj školi.
Počeli su aktivnije da čitaju, da čitaju sa razumevanjem, da se trude.
Angažovala sam ih u školskim predstavama. Učili su dramske tekstove čiji sam ja autor i bili smo veoma uspešni u tome.
Uradili smo dramatizacije bajki: Tri praseta, Crvenkapa, Andersenovih bajki, teksta Slavi se Sveti Sava, Zlatokosa i tri medveda, Mrav dobra srca; učestvovali u međunarodnom projektu Noć sa Andersenom, koji je ,takođe, iziskivao čitanje i analizu bajki.

Da li postoji neki program (radionice, storytelling…) koji ste sprovodili u vašoj biblioteci, a koji je dobro prošao – motivisao je decu i mlade da više čitaju.

U našoj školi se već treću godinu zaredom posvećuje velika pažnja projektu „Čitalići“ koji afirmiše ljubav prema knjizi i pisanoj reči, a jedan od glavnih ciljeva je razumevanje pročitanog.
S obzirom na angažovanje, ove godine sam koordinator projekta u školi što mi pruža još veće mogućnosti da izrazim svoju kreativnost i ostvarim ambicije.
Kao mala, u periodu mlađeg osnovnoškolskog uzrasta, nisam mnogo čitala, mada su mi roditelji kupovali knjige. To sam i pričala svojim učenicima. Za knjige sam se zainteresovala u šestom-sedmom razredu osnovne škole, kada smo svi bili „zaraženi“ romanima Gradimira Stojkovića i njegovom edicijom o Hajduku.
To je bilo nešto presudno i do dana današnjeg ja ne znam broj koliko sam knjiga pročitala.
Učenici u mojoj školi su, do formiranja naše skromne biblioteke, čitali isključivo knjige za lektiru i to pod uslovom ako ih ja nabavim, jer nisu svi bili u mogućnosti da dođu do njih.

Šta je trenutno najaktuelnije kod učenika, šta vole da čitaju

Kada smo oformili našu malu biblioteku, imali su zadatak da svakog meseca pročitaju po jednu, eventualno dve knjige i da urade analizu. Tako je počelo. Danas sami traže knjige i mogu da se pohvalim da čitaju.
Trenutno u školi nemam predškolaca, ali moji sadašnji prvaci, povedeni pričom starijih drugova nosili su slikovnice kući i tražili od roditelja da im čitaju. To su neke stare, ali očuvane slikovnice kao na primer „Rudolf crveni nosić“. Od novijih izdanja nabavila sam im nekoliko slikovnica Evrobook-a iz edicije o Milici, kao na primer: „Milica se upiškila“, „Milica neće da pozajmi svoje igračke“, slikovnice o Pepi prasetu i slično. Te iste slikovnice čitaju i danas. Donesem im još ponešto od kuće.
Stariji učenici vole enciklopedije. Nemamo ih u našoj biblioteci. Donosim im svoje od kuće pa zajedno listamo i čitamo zanimljivosti.
Vole da čitaju, recimo, romane iz edicije „Misija trio“, (nažalost imamo samo tri), a izuzetno su im se dopale i knjige u izdanju „Pčelice“ – Deca čitaju srpsku istoriju, od kojih imamo tri.
Kako ih podstičem da čitaju?
U početku ove naše zabavne avanture nisu imali nikakvu naviku, kao što sam napomenula. Znači bukvalno sam zahtevala da čitaju. I mnogo pričala sa njima. Kako su počeli da čitaju, negovala sam izraz pisane reči pa smo počeli da osvajamo nagrade na raznim literarnim konkursima i počeli da putujemo. To je bio moj način da ih „izvedem“ iz sela.
Možete da zamislite oduševljenje deteta uzrasta četvrtog razreda, recimo, koje nikada nije otišlo dalje od varošice najbliže njegovom selu, a zahvaljujući nagradi na konkursu, učiteljica ga vodi u Beograd, u zoološki vrt, Pedagoški muzej, vidi Kalemegdan, Rimski bunar… i mnogo toga što Kalemegdan nudi. To im je ogromna motivacija da budu još bolji.

Što se tiče roditelja, znate kako je na selu. Preokupljeni su seoskim poslovima.
Čitaju i oni, ne mogu da kažem. Naročito majke. Dogodi se da nas posete i žene čija deca su odavno izašla iz naše škole i otišla u starije razrede.
Najviše čitaju beletristriku, čitaju Šeldona, M. L. Fišer, Agatu Kristi, Tolstoja, Dostojevskog, velikane srpske knjižnjvnosti…
U više navrata organizovali smo radionice različitog tipa. Jedna od njih je bila uređenje naše „etno učionice“ koja nam služi kada obrađujemo sadržaje vezane za narodnu književnost.

Neka priča iz iskustva, anegdota iz naše biblioteke

Neretko se dešava da, pošto ih je malo, sednemo u našoj maloj biblioteci, i ja čitam, improvizujem, glumim… Tako smo na primer čitali „Knjigu za Marka“, koju takođe nemamo u svojoj biblioteci, ali sam ja ponela svoju.
To je nešto izuzetno, kada ja počenem da čitam odlomak, a oni prepoznaju iz koje je knjige. To je moj uspeh. To je merilo da čitaju.
Imala sam situaciju sa devojčicom koja je pozajmila knjigu „Svila, bezobrazna vila“. Oduševljena. Pročitaće je. Ja nisam bila lenja pa sam knjigu pročitala pre nje.
Sutradan , vraća knjigu. Pitam ja:
„Marija, kako ti se dopala knjiga?“
„Baš je lepa, učiteljice“,odgovara.
„A, reci mi, molim te šta se desilo sa Dulčinejom Sladić na kraju?“
Okice se šire, izraz lica se menja. Gleda me i ćuti.
„Marija“, kažem, „ne čitaš ti zbog mene. Čitaš zbog sebe. Mene ne možeš prevariti.“
Nikada se više nije desilo.
Imala sam situaciju da je dečak pročitao knjigu „Hrabri dečak Dronjo“ za dva dana, ali stvarno pročitao.
Kaže: „Učiteljice, ja nisam mogao da spavam. Mnogo mi se dopala. Morao sam da vidim šta će se desiti do kraja.“
Kroz razgovor sam videla da je stvarno pročitao i moram biti iskrena, mnogo više detalja zapamtio nego ja.

Savet roditeljima kako da pomognu svojoj deci da zavole knjigu (da podstaknu decu na čitanje…)

Dosta smo razgovarali. Pričala sam o tome kako sam ja svojoj deci dosta čitala. I dan danas čitam ćerkici koja ima četiri godine. Nekada mi bude malo naporno posle radnog dana da čitam bajke, ali to su trenuci kada uživamo zajedno.
Savetujem da im čitaju dok su mali, pošto ima dosta male dece u selu. Kasnije oni razviju ljubav i sami čitaju. Smatram, i to i govorim, da je bolje da provedu pet minuta uz knjigu, nego petnaest minuta uz crtani film. Ukazujem na to da na taj način deca razvijaju maštu i kreativnost.
Uradili smo i radionicu „Pravila ponašanja u biblioteci“ koja im je bila veoma interesantna. Dali su sve od sebe i shvatili šta, zapravo, želim da kažem.

Šta trenutno čitate?

Dosta pišem. Moji učenici i moja deca su moji prvi kritičari.
Što se tiče knjiga koje čitam – čitam sve: od Malog Princa do Ane Karenjine. U periodu dok traje školska godina i imam više obaveza, čitam laganiju literaturu beletristiku, npr. G. Musoa. Nedavno sam sebi poklonila komplet ljubavnih klasika svetske književnosti. Pročitala sam „Mostove okruga Medison“, vratila se u srednju školu sa Anom Karenjinom, volim Andrića, Selimovića… Šta da vam kažem. Volim sve. Nije bitno. Bitno je da je knjiga. Čitam kad god imam slobodnog vremena, pa i na velikom odmoru u školi.
Uvek kada vide da čitam priđu, pitaju, interesuju se.

Koje knjige biste vi izdvojili i preporučili deci i mladima koji dolaze u biblioteku

Mlađima predlažem da čitaju one knjižice o srpskoj istoriji, jer su zaista divne. Trenutno imamo knjigu o Prokletoj Jerini, Hajduk Stanku i Dušanu Silnom.
Predlažem bajke – srpske bajke i bajke sveta, poeziju, recimo pesme Toda Nikoletića, Mike Antića, Zmaja…
Ovim starijima neizbežnog Gradimira Stojkovića i „Hajduka“ „Knjigu za Marka“, moje omiljene.
Znate, imaju odličan primer i podstrek. Shatili su kakve im mogućnosti pruža obrazovanje i šta su sve postigli svojim trudom, a sve zahvaljujući tome što su počeli više da čitaju.
Mogu da kažem da se ponosim njima i sigurna sam da će to biti divni ljudi, divni knjigoljupci!

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: