Kada hoće srce da nam prepukne, a da nije neko naš najbliži ugrožen? Meni je stala knedla u grlu kada sam videla zastrašujuću fotografiju trogodišnjeg dečaka kako beživotno leži na obali mora. Htelo je srce da mi prepukne.
Piše: Ivana Vana Stanisavljević
Moje pisanje je moje zapažanje, moje viđenje, nekada vapaji, nekada deljenje radosti. Tako, kada god da pišem i o čemu god da je tema koju obrađujem, uvek su mi najvažniji moji, uvek su mi u glavi, srcu. Bez preterivanja, takva sam. Mogla bih beskrajno mana sebi da nađem, trenutno sam u fazi da nisam devojčicama dovoljno posvećena i već smišljam kako da to popravim, mogla bih neka svoja dela i da pohvalim. Svako od nas može isto. Kao što sam sigurna da svako od nas želi samo dobro svojim najmilijima. Posebno deci… Kao mama, preponosna sam na tu svoju ulogu, na to da sam imala sreće da ih obe nosim u stomaku, da me gurkaju i zafrkavaju jos u njemu, a tek stvarno upoznavanje, to je verovatno najveći dar.
Kada postaneš roditelj veoma se trudiš da svom detetu pomogneš da postane čovek, miluješ ga, tepaš, nosiš, činiš najbolje što umeš, maštaš da mu obezbediš dovoljno i više nego što si sam mogao. Voliš ga… Maštanje ne iziskuje raskoš, novac, zamkove, dovoljna je ljubav ili bolje rečeno, najvažnija je ljubav, gde god da su roditelj i dete. U kojim god uslovima da žive, kolike god poteškoće da ih snalaze, majke i očevi, po prirodi teže da zaštite svoje dete i spreme ga za dalji put. Svako ima pravo na dalji put, bar tako ljudskost i moral nalažu.
Moje devojčice su dobro, u stvari nakon skorašnjih događaja, zaključujem da su i više nego dobro. Odlično su, a ja ću svakako popraviti svoje propuste, jer ću imati priliku za to. Verujem da su i vaša deca dobro, čak odlično i da ćete imati prilike za popravke, uživanja, svađanja, mirenja, grljenja, voljenja…
Ono srce sa početka, puklo bi svima, kada bi se našli u situaciji u kojoj se nalaze neka deca u kolonama koje traže spas. Ubeđena sam da i tada roditelji hrabre svoju decu, da će i to loše proći, grleći ih i govoreći im koliko ih vole, da se i tada kao lavovi bore da ih zaštite. Od sudbine. Nisam stručna, niti mi vaspitanje dozvoljava da optužujem, pokazujem prstom u krivca, zato i pominjem sudbinu. Iskreno, podilazi me jeza i strah od svega što se dešava ljudima koji beže od rata i beznađa. Strah me je i zato što sam svesna da to može svakome da se desi. Kako me je tek strah kada vidim fotografiju koju sam pomenula i mnogo sličnih, poslednjih meseci. Tu više nema popravke, ni grljenja. Sve bi dao roditelj na ovom svetu da se dete opet naljuti na njega i ljutito „digne nosić“, svaki plač bi i neprospavanu noć slavio, jer ima priliku.
Izvor: Roditeljstvo i odrastanje
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Da biste otkrili kakav ste roditelj, postoji jedno, jednostavno pitanje koje treba da postavite sebi
U redu, malo je onih koji su roditelji i...
„Hajde, mama, pa kupi detetu, šta si se stisla“
U velikoj seoskoj prodavnici, pre par dana, u dugačkom redu ispred kase musavi petogodišnjak prstom je pokazivao ocu policu na kojoj su bila složena kinder jaja. „Tata, tata, kinder jaje“,...
Igre za decu u kući: 5 zabavnih načina da ih animirate!
Još jedan kišni ili hladni dan? Znamo kako vam je. Nemirna deca se...
Ko više pati kada mu se oduzme dete: majka ili otac?
Do ovog sindroma dolazi kada roditelj kome je posle razvoda dete dodeljeno na...
Nema komentara.