Piše: Ričard A. Fridman
Poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje danas je najrasprostranjenija bolest mladih ljudi u Americi, i u nekom trenutku između četvrte i sedamnaeste godine pogađa 11% njih. Učestalost ove dijagnoze i njene terapije toliko je porasla tokom poslednje decenije da čovek mora da se zapita da li se nešto, što pogađa tako mnogo ljudi, uopšte može nazvati bolešću.
Pitanje je na mestu. Skorija neuronaučna istraživanja pokazuju da ljudi sa ADHD-om zapravo imaju mozak koji žudi za novim, što je osobina koja je do skora bila evolutivna prednost. U poređenju sa nama ostalima, njihova moždana kola za nagrađivanje su troma i slaba, tako da im svakodnevna rutina nije dovoljno podsticajna.
Kako bi to nadoknadili, privlače ih nova i uzbudljiva iskustva, pa u isprogramiranom modernom svetu postaju nestrpljivi na dobro znan način. Ukratko, ljudi sa ADHD-om možda nisu bolesni, već imaju psihički sklop koji se ne poklapa sa očekivanjima savremene kulture.
Iz ugla nastavnika, roditelja i sveta generalno, njihov problem su nedostatak pažnje i koncentracije kao i impulsivno ponašanje. Ali, ako patite ov ove “bolesti”, vašem mozgu svet u kome živite ne deluje dovoljno zanimljivo.
Tipičan je primer jedne moje pacijentkinje, u ranim 20-im. “Godinama sam na Aderalu kako bih mogla da se koncentrišem,” rekla mi je na našem prvom susretu. Pre nego što je počela da pije Aderal, nije mogla da sedi na predavanjima i u roku od par minuta prestala bi da obraća pažnju. Kao i mnogi ljudi sa ADHD-om, žudiela je za uzbudljivim i raznovrsnim iskustvima i okrenula se alkoholu da se reši dosade. Ali, kada bi nešto bilo novo i podsticajno, njena pažnja bila bi poput lasera. Znajući da voli slikanje, pitao sam je koliko dugo može da održi pažnju kad slika? “Mogu da slikam satima, bez problema.”
Nagrade poput seksa, novca, droge i novih situacija izazivaju otpuštanje dopamina u moždanom sistemu za nagrađivanje, oblasti koja je smeštena duboko ispod korteksa. Osim što izazivaju zadovoljstvo, dopaminski signali mozgu poručuju,”Obrati pažnju, ovo je nagrađujuće iskustvo koje vred zapamtiti.”
Što je iskustvo novije i nepredvidljivije, veća je i aktivnost u centru za nagrađivanje. Ali, ono što je podsticajno za jednu osobu, za drugu može biti dosadno, ili čak nepodnošljivo uzbudljivo.Velike su razlike u osetljivosti ovog centra za nagrađivanje.
Lekari su odavno svesni ovoga, a i svakodnevna iskustva to dokazuju. Setite se zavisnika od adrenalina koji bez i najmanjeg straha skaču sa bandžijem, za razliku od nervoznih posmatrača koje plaši i sama pomisao na to.
Dr Nora Volkov, naučnica koja vodi Nacionalni institut za narkomaniju, proučavala je dopaminske sisteme za nagrađivanje kod ljudi sa ADHD-om. Koristeći PET skener, ona i njene kolege uporedili su broj dopaminskih receptora u mozgu odraslih, nelečenih osoba sa ADHD-om, sa brojem istih receptora kod zdravih osoba. Ono što su našli ih je iznenadilo. Osobe sa ADHD-om imale su znatno manje D2 i D3 receptora (dve posebne vrste dopaminskih receptora) u svojim centrima za nagrađivanje, u odnosnu na zdrave kontrolne ispitanike. Štaviše, što je manje receptora bilo, to su ispitanici imali ozbiljnije simptome nedostatka pažnje. Istraživanja na deci pokazala su iste promene funkcije dopamina.
Ovi nalazi upućuju na to da ljudi sa ADHD-om u osnovi imaju manje osetljiv sistem za nagrađivanje od nas ostalih. Uobičajeno zanimljive aktivnosti, zbog tromosti centara za nagrađivanje, deluju im dosadno, što objašnjava zašto ljudi sa ADHD-om doživljavaju rutinske zadatke kao nezadovoljavajuće ili čak nepodnošljivo dosadne.
Psihostimulanti kao što su Aderal i Ritalin pomažu tako što sprečavaju da se dopamin transportuje do neurona, pa dolazi do povećanja njegove koncentracije u mozgu.
Još jedan moj pacijent, dvadeset osmogodišnji čovek, veoma se mučio sa svojim kancelarijskim poslom u reklamnoj agenciji. Bilo mu je nemoguće da satima sedi za svojim stolom i koncentriše se na jedan zadatak. Kako bi se izbavio od rutine, radio bi više stvari istovremeno, slušao muziku i slao poruke.
Odličan tekst. Prava analiza, bez stereotipa koji obično prate priču oko ADHD.
i…koji je lek?
odlican tekst ,samo da ih je vise ovakvih muka mi od osudjivanja djece kona su zapravo zdrava i prava jedino nisu pod konac ko ostali savrseni bez mana
Nesto od ovoga je tacno, ali brojke koje su iznete su netacne (pogotovo kod odraslih), prvenstveno zato sto gomila (pogotovo zenske) dece prodje nezapazeno i ne dobije dijagnozu do odraslog doba, zato sto zenska deca imaju tendenciju ka tipu ADHD-a gde preovladjuje nedostatak paznje, dok muska deca cesce imaju hiperaktivni tip (zenska deca sa ovim tipom su se kod nas karakterisala kao „muskarace“… i sama sam bila jedna od njih), a kod oba pola je prisutan i kombinovani tip.
Simptomi se ne „prerastaju“ – to je isto kao kad biste rekli nekome kome je tiroidna zlezda slabije aktivna kako ce „prerasti“ nedostatak tiroksina, ili nekome ko je levoruk (opet ja kao primer) kako ce „prerasti“ to i postati desnoruk (ne, nece). Postoje samo odrasli ljudi kod kojih je ADHD dijagnostikovan na vreme, pa su na vreme poceli da uzimaju lekove i da uce kako da premoste svoje razlicitosti od neurotipicnih ljudi, da bi mogli da funkcionisu u neurotipicnom svetu.
Savetujem vam (i koga god interesuje da pomogne sebi ili svom detetu, s obzirom da ja dosad nisam nasla mesto kod nas gde moze da se radi dijagnostika, a od lekova vidim da jedva postoji Ritalin) da gledate YouTube kanal How to ADHD, jer ga drzi devojka koja ga ima i sama, i koja je drzala TED Talk na tu temu.
I da, prirodni lek ne postoji. Cisto zavaravanje ljudi, kao i sa pseudonaukom poprilicno rasirenom, u danasnje vreme, i u ostalim oblastima.