Piše: Nikolina Milosavljević
U svom radu sa klijentima često sam nailazila na situaciju da roditelji ne znaju šta je ono na šta dete ima pravo, a šta je ono što je privilegija. I tu nastaju problemi kada žele svoju decu da nauče da poštuju pravila i preuzimaju odgovornosti.
Na moje pitanje: da li je imati telefon pravo svakog deteta ili privilegija, veliki broj roditelja bi mi bez razmišljanja reklo: pravo.
Hm… da li je posedovati telefon pravo? Da li bi bez telefona dete bilo gladno, žedno, nezaštićeno? Da li je telefon zaista neophodan da bi dete preživelo i da ne bi bilo zanemareno? Drugo pitanje je, šta, u stvari, znači privilegija? To je nešto za šta neko daje odobrenje. Vozačka dozvola je, za nas odrasle, privilegija. Neko ju nam je odobrio. Neka vlast koja upravlja, propisuje pravila i odgovornosti. U slučaju telefona, tableta i računara, ko odobrava posedovanje tih aparata detetu? Naravno, roditelj, zato što on upravlja porodičnim budžetom. Dakle, telefon, tablet i računar su privilegije!
Slažem se sa svakim roditeljem da kada može i želi da obezbedi detetu neku od ovih privilegija, to treba da uradi. To je, zapravo, idealna prilika da dete uči da se privilegije zaslužuju, ali da bi se ona zadržala, potrebno je poštovanje pravila. Ukoliko ste dobili vozačku dozvolu da li to znači da smete da prolazite kroz crveno? Naravno da ne! Kad bi se to desilo, izgubili biste vozačku dozvolu, tj. privilegiju. Zato ja svom detetu dajem da gleda crtaće tek kad nešto završi (na primer doručak) i postoji pravilo koje glasi: „Crtaći se gledaju punog stomaka”, i naštelujem sat da zvoni posle 10 min. Kada sat odzvoni, ona je u obavezi da isključi TV, a ukoliko to ne uradi, ja to uradim, bez reči. Ukoliko se dogodi da se buni na takav način da baca daljinski upravljač, što ne dozvoljavam kao ponašanje kojim se izražava ljutnja, onda gubi privilegiju na dva dana (kao što bismo mi izgubili vozačku da smo napravili neku štetu svojom bahatom vožnjom). Sad se sigurno pitate: zar to nije kazna, a ja se zalažem za roditeljstvo bez kazne?
Pa nije… kazna bi bila da ja, pored isključivanja TV-a, nastavim da vičem, kritikujem, držim lekcije kako nije ispoštovan dogovor. Ja to ne radim. Ja samo kažem da mi je mnogo žao što je izabrala da ne gleda crtaće naredna dva dana. Zaista mi bude baš krivo i pokazujem razumevanje kada ona počne da plače, i nudim joj, čak, opciju da se zagrlimo, ukoliko ona želi, kako bi se bolje osećala. Dakle, pomažem joj da prevaziđe ovo razočaranje.
Naravno da je ukidanje privilegije kazna – i treba da bude. Kazna po definiciji znači da kažnjeni snosi posledice kršenja nekih pravila.
Cela ta priča o roditeljstvu bez kažnjavanja je besmislica. Upravo ste napisali na koji način kažnjavate svoje dete, a onda pokušali da predefinišete značenje reči da bi opravdali tvrdnju da vi “ne kažnjavate”. Postoje primerene i neprimerene kazne, i to što Vi birate da ne koristite neprimerene kazne je za pohvalu, ali to ne znači da ga ne kažnjavate – to jednostavno nije moguće pri vaspitavanju.
Stoga Vas molim da ne dajete olake izjave, a da potom to pokušavate da opravdate menjanjem značenja reči.
Tekst je odličan, daje primere i ideje i svakako pomaže rodteljima sa decom, koja večito imaju izgovore i idu na iscrpljivanje sa svojim ponašanjem.