Umesto da kopamo po prošlosti u potrazi za “istinitim ali beskorisnim” informacijama, rešenja problema treba da tražimo u izuzecima i svetlim tačkama, poručuju autori knjige “Preokret”
„Škola je smaranje”, izjavio je Bobi, učenik prvog razreda gimnazije kad se pojavio na prvoj seansi kod svog školskog savetnika. Džon Marfi, savetnik, bio je prilično začuden što se Bobi uopšte pojavio.
Nekoliko profesora već ga je slalo kod savetnika jer ih je često ljutilo njegovo ponašanje. Uvek je kasnio, retko radio zadatke, remetio je nastavu, a nekada je i glasno pretio drugoj deci, jureći drugove po hodnicima.
I Bobijev porodični život bio je haotičan. Smeštali su ga u pojedine usvojiteljske porodice i izbacivali iz njih, a boravio je i u nekim institucijama za decu s poremećajima ponašanja. Njegov otac i on bili su na listi čekanja za porodično savetovanje. Lokaina služba socijalnog staranja u Kovingtonu u Kentakiju imala je čitav dosije o Bobiju. U vreme kad se pojavio kod Marfija pretilo mu je smeštanje u novu specijalnu ustanovu zbog problema koje je imao u školi.
Poboljšanje je bilo tako vidno da je socijalna služba prestala da navaljuje da ga smesti u popravni dom. Sve je to bila posledica nekoliko sati uspešnih razgovora sa savetnikom. Šta se zapravo dogadalo tokom tih razgovora?
Marfi je u tim okolnostima bio skoro bespomoćan. Nije imao nikakvih mogućnosti da poboljša njegovu porodičnu situaciju, a i vreme je radilo protiv njega – mogao je za Bobija da odvoji samo po jedan sat, a i to s vremena na vreme. Nije nikako mogao da ga nagradi ako učini nešto dobro, niti da ga kazni ako se loše ponaša. (No nikakve kazne ne bi ni vredele. Bobi bi obično već do podneva stigao u upravnikovu kancelariju zbog raznih ispada, ali se njegovo ponašanje nikada nije menjalo.)
Praveći se da nije čuo Bobijev komentar o školi, koja ga smara, Marfi je započeo razgovor i postavio mu niz neobičnih pitanja. Tako je započeo prvi od niza razgovora vodenih između njih dvojice.
Posle tri meseca mogla se uočiti drastična promena. Broj Bobijevih kaznenih odlazaka kod upravnika škole smanjio se za 80 odsto. Bobi nije baš postao uzoran đak, ali je poboljšanje bilo tako vidno da je socijalna služba prestala da navaljuje da ga smesti u popravni dom. Bobi, koji je do tada stalno sve vređao, znatno je smanjio broj napada na drugove. Sve je to bila posledica nekoliko sati uspešnih razgovora sa savetnikom. Šta se zapravo dogadalo tokom tih razgovora?
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Teorija afektivnog vezivanja je pogrešna. Evo šta nauka stvarno kaže
Ljudi sa nesigurnim, dezorganizovazovanim ili odbacujućim stilovima vezivanja ne mogu biti smireni, kaže 60 godina stara teorija afektivnog vezivanja. Međutim, brojne studije u međuvremenu pokazale su da su dokazi za...
Zoran Milivojević: Da li će roditelj biti uzor detetu ne odlučuje on, već dete
Kada kažemo da je neko nekome uzor, onda pretpostavljamo da osoba želi...
Porodični psiholog: Da li dete treba da ima obaveze?
Katarina Murašova, porodični psiholog i (dečji) pisac Da li su se u naše vreme izmenile tradicionalne predstave o obavezama dece u porodici? Ako je dete od jutra do mraka zauzeto...
DETE I EKRANI – načela i preporuke za zdravu upotrebu bez štetnih posledica
Priredila: Vesna Smiljanić Rangelov Francuska akademija nauka je tokom 2010. bila...
Nema komentara.