Robot Marko, dečjeg lica nalik na animirane likove popularnih Teletabisa i prijatnog glasa, montiran je ovih dana u novosadskom Tehničkom fakultetu čiji je petočlani tim, pod vođstvom profesora Branislava Borovca, ponajviše zaslužan što je prvi srpski robot kompletno osmišljen i konstruisan u našoj zemlji. Na projektu je radilo gotovo četrdeset stručnjaka iz domaćih naučnih institucija i fakulteta, a finansira ga Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije.
Uskoro će se Marko testirati u novosadskoj Dečjoj bolnici, gde će pomagati deci sa smetnjama u razvoju. Marko, jedinstven u svetu, treba da motiviše decu na terapiji da što duže rade vežbe, neophodne za poboljšanje njihovog zdravlja. Radi se o tipu društvenih robota, čiji je razvoj veoma aktuelan u svetu. Svakako, Srbija sada ima svoj robotski brend: Marka.
Projekat čiji rezultat je robot Marko krenuo je 2011. Ali, ovaj saputnik obolele dece i dalje će se u hodu (radom s decom i terapeutima) usavršavati i prilagođavati praktičnim potrebama malih pacijenata. Kako je nastao Marko, koji poznavaoce robotike podseća na zlatno doba srpske robotike šezdesetih, „Politici” je ispričao profesor novosadskog Tehničkog fakulteta Branislav Borovac, vođa tima za stvaranje robota.
Robot Marko nije u potpunosti završen. Tako, na primer, od konjića na kome Marko u završnoj fazi treba da sedi, postoji samo ram, a upravo se pravi i sedlo od ugljeničnih vlakana koje po izgledu treba da bude u skladu s ostatkom Markovog „oklopa”
Profesor Borovac kaže da je ideja o robotu došla spontano u razgovorima s kolegama Medicinskog fakulteta o problemima koje imaju u radu s malim pacijentima obolelim od cerebralne paralize. Valjalo je smisliti kako ih motivisati za što duže vežbanje jer rezultati zavise o dužini vežbanja.
– Učinilo nam se da bismo mogli da pomognemo tako što ćemo im ponuditi interesantnog partnera za rad s kojim bi voleli da sarađuju. On bi im pokazao vežbu ukoliko je to potrebno i pohvalio ih kada je urade ispravno.
– Kao inženjeri nismo imali šta bi robot trebalo da radi i kako bi trebalo da izgleda. Zato smo pozvali kolege drugih struka (medicinare, psihologe i umetnike) da nam pomognu. Dugo smo radili na definisanju robota, ali kada je sve dogovoreno krenuli smo u ostvarivanje naše vizije – ispričao je je Borovac.
Ističe da Marko nije u potpunosti završen. Tako, na primer, od konjića na kome Marko u završnoj fazi treba da sedi, postoji samo ram, a upravo se pravi i sedlo od ugljeničnih vlakana koje po izgledu treba da bude u skladu s ostatkom Markovog „oklopa”.
– Elektroniku još treba doraditi… I kada završimo hardversku osnovu, tek predstoji interesantan i važan posao. U saradnji s lekarima, kroz testiranje u praksi, trebalo bi da dođemo do finalne realizacije softvera, promeniti ono što nismo dobro zamislili i dodati ono što još nemamo. Jedino će primena i rad s decom pokazati da li smo uspeli. Posebno sam ponosan što na to što se trudimo da, koliko god smo u stanju, opravdamo renome koji smo stekli u vreme dok je profesor Miodrag Vukobratović (legenda srpske robotike šezdesetih do osamdesetih, prim. A.) bio aktivan, a to nije lako.
– Koliko nam je poznato, Marko je prvi humanoidni srpski robot, ali drugi stižu – navodi profesor i otkriva da srpski robotičari posle Marka neće stati.
– Pripremamo robota sa ženskim likom. Studenti su je nazvali Sara (to je akronim od Socially Acceptable Robot Assistant) i trebalo bi da posluži kao napredna platforma za istraživanja iz oblasti uverljivog socijalnog ponašanja robota u čovekovom okruženju. Borovac zaključuje da je radom na Marku iznedrena generacija mladih stručnjaka potpuno sposobnih da preuzmu odgovornost daljeg razvoja naše robotike.
——————————————————–
Tomović i Vukobratović, pioniri robotike
Srbiji je, inače, za prve pokušaje pravljenja robota zaslužan profesor Rajko Tomović. Godine 1963, gradeći takozvanu beogradsku ruku, a intenzivna istraživanja su na Institutu „Mihajlo Pupin” pokrenuta radovima dr Miodraga Vukobratovića. Najvažniji korak u razvoju takozvane beogradske škole robotike bio je rad o takozvanoj tački nula momenta, koji je objavljen još 1969. godine. To je teorijski model kretanja humanoidnog robota koji je razvio Vukobratović i na kome se i danas zasniva kretanje svih vrsta androida.
——————————————————–
Naš robot može da razgovara s lekarom i detetom, prima i izvršava glasovne komande. Ruke robota imaju antropomorfnu strukturu i mogu da oponašaju sve pokrete čoveka, a zglobovi su funkcionalno izvedeni, poput ljudskih. Fond reči može se dopunjavati, jer robot ima razvijen dijaloški sistem.
Robot razumeva govorne komande različitih sintaksnih konstrukcija, vizualno prepoznaje predmete značajne za terapiju, demonstrira odabrane vežbe fine i grube motorike, ali i mimikom lica jasno pokazuje emotivna stanja: odobravanje, (ne)zadovoljstvo, radost…Markov zadatak je da motiviše decu od četiri do desetak godina da što duže izdrže terapiju koja im je dosadna i naporna.
Autor: Branka Jakšić
Izvor: Politika
