Psi­ho­lo­zi: Škol­skoj de­ci pa­žnja u po­sled­njoj de­ce­ni­ji opa­la za – po­lo­vi­nu

Pr­vo su de­te na­u­či­li da na ma­mi­nom mo­bil­nom te­le­fo­nu pro­na­đe vi­deo-igri­cu, a on­da je pro­go­vo­ri­lo pr­ve re­či. Ume­sto pli­ša­nog me­de, za pr­vi ro­đen­dan naj­ve­ro­vat­ni­je se ob­ra­do­va­lo ne­koj „pa­met­noj igrač­ki”, a pre ne­go što je ma­li­ša po­čeo da dr­ži nož i vi­lju­šku znao je ka­ko se pre­tra­žu­je „Ju­tjub”. Mo­bil­ni te­le­fon po­stao je za­me­na za lop­tu, igru i vr­šnja­ke, ali ži­vot s ta­ble­tom i smart­fo­nom ima svo­ju ne­u­ro­fi­zi­o­lo­šku „ce­nu”, a ta ce­na je – po­re­me­ćaj pa­žnje. Čak je i mi­ni­star pro­sve­te Mla­den Šar­če­vić po­me­nuo pre ne­ko­li­ko da­na da pa­žnja đa­ka u ško­li tra­je pet­na­e­stak mi­nu­ta i da to i na­stav­ni­ci­ma mo­že da po­re­me­ti at­mos­fe­ru na ča­su.Na­i­me, naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja sve­do­če da pa­žnja sa­vre­me­nih ma­li­ša­na iz­no­si de­set mi­nu­ta, a psi­ho­lo­zi upo­zo­ra­va­ju da je škol­skoj de­ci pa­žnja u po­sled­njoj de­ce­ni­ji opa­la za – po­lo­vi­nu, što ko­in­ci­di­ra s ma­sov­nom upo­tre­bom pa­met­nih te­le­fo­na. Ro­đe­ni u pot­pu­no kom­pju­te­ri­zo­va­nom sve­tu i ne zna­ju ka­ko je iz­gle­dao svet pre in­ter­ne­ta, zbog če­ga ih če­sto na­zi­va­ju di­gi­tal­nim uro­đe­ni­ci­ma.

Dr Oli­ver Vi­do­je­vić, deč­ji psi­hi­ja­tar sa In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje, is­ti­če da je sma­nje­nje deč­je pa­žnje nor­mal­na po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da su ma­li­ša­ni od ro­đe­nja bom­bar­do­va­ni go­mi­lom sti­mu­lu­sa iz vir­tu­el­nog sve­ta.

– Okru­že­nje u ko­me od­ra­sta­ju sa­vre­me­na de­ca pot­pu­no se pro­me­ni­lo. Pre ne­go što pro­pri­ča­ju, oni se su­sre­ću sa smart­fo­nom ili ta­ble­tom, a ra­na iz­lo­že­nost di­gi­tal­nim me­di­ji­ma iza­zi­va pro­me­ne u raz­vo­ju mo­žda­nih struk­tu­ra, što se po­tom is­po­lja­va u po­na­ša­nju. Mi od­ra­sli s kom­pju­te­rom smo se su­sre­li u dva­de­se­tim ili tri­de­se­tim go­di­na­ma, ka­da smo bi­li for­mi­ra­ni u ne­u­ro­lo­škom i psi­ho­lo­škom smi­slu, a de­ca su iz­lo­že­na od ro­đe­nja. Pre­ko di­gi­tal­nih igrač­ki oni do­bi­ja­ju ve­o­ma in­ten­ziv­nu sti­mu­la­ci­ju ko­ja po­či­va na uz­bu­đe­nju i stal­noj sti­mu­la­ci­ji ner­vnog si­ste­ma – ob­ja­šnja­va naš sa­go­vor­nik.

– Ta go­mi­la sti­mu­lu­sa ko­ju de­te do­bi­ja iz vir­tu­el­nog sve­ta ozbilj­no skre­će pa­žnju s knji­ge, uče­nja i de­ša­va­nja u so­ci­jal­nom sve­tu. Tre­ba­lo bi pod­se­ti­ti da se ljud­ski mo­zak raz­vi­jao tri mi­li­o­na go­di­na bez di­gi­tal­ne sti­mu­la­ci­je, a ovo je pri­rod­ni eks­pe­ri­ment či­je će­mo po­sle­di­ce tek vi­de­ti – is­ti­če ovaj psi­hi­ja­tar, ko­ji je o iza­zo­vi­ma de­tinj­stva sa­vre­me­nih ma­li­ša­na pri­čao na upra­vo za­vr­še­nom 55. fo­ru­mu In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje po­sve­će­nom deč­joj psi­hi­ja­tri­ji.

Dr Vi­do­je­vić do­da­je da su di­gi­tal­ni apa­ra­ti ci­vi­li­za­cij­ska te­ko­vi­na i ne­mo­gu­će je ne po­nu­di­ti ih de­te­tu. S dru­ge stra­ne, ro­di­te­lji ve­o­ma ra­no do­la­ze do za­ključ­ka da se de­te naj­br­že i naj­lak­še smi­ru­je ako mu se po­nu­di mo­bil­ni te­le­fon ili ta­blet i na­u­či ka­ko da pro­na­đe vi­deo-igri­cu. Pre po­ja­ve pa­met­nih te­le­fo­na, de­cu je za­ba­vljao te­le­vi­zor, a ulo­gu „TV si­ter­ke” pre­u­ze­le su di­gi­tal­ne igrač­ke.

– Ako je de­te u pri­li­ci da bi­ra iz­me­đu igrač­ke i mo­bil­nog te­le­fo­na ili ta­ble­ta, ni­ka­da se ne­će opre­de­li­ti za teh­no­lo­šku igrač­ku. Me­đu­tim, mno­gim ro­di­te­lji­ma je jed­no­stav­ni­je da ku­pe de­te­tu ta­blet ne­go da s njim sed­nu na pod so­be i sa­ti­ma se igra­ju, od­no­sno tr­če s de­te­tom u par­ku ili ku­pe kuć­nog lju­bim­ca i svi za­jed­no še­ta­ju. Ne­ka­da su po­ro­di­ce ima­le vi­še de­ce i ona su se me­đu­sob­no igra­la, a da­nas sve ve­ći broj ma­li­ša­na od­ra­sta u jed­ni­ni – pod­se­ća dr Vi­do­je­vić.

– Da bi se dva de­te­ta su­sre­la, neo­p­hod­no je da dva pa­ra ro­di­te­lja uskla­de me­đu­sob­ne oba­ve­ze. Ra­ni­je su se de­ca igra­la u par­ku i na njih su pa­zi­li sta­ri­ja bra­ća i se­stre. Da­nas su ta sta­ri­ja bra­ća i se­stre na ča­su pli­va­nja, ja­ha­nja ili ike­ba­ne, a mla­đa de­ca se igra­ju mo­bil­nim te­le­fo­nom da bi ma­ma ima­la vre­me­na da spre­mi ve­če­ru za po­ro­di­cu ko­ja je na oku­pu tek u ka­snim ve­čer­njim ča­so­vi­ma – ob­ja­šnja­va ovaj deč­ji psi­hi­ja­tar.

Raz­log zbog ko­jeg de­ca ve­o­ma br­zo po­sta­ju za­vi­sna od vi­deo-igri­ca i mo­bil­nih te­le­fo­na re­la­tiv­no je jed­no­sta­van – ma­loj de­ci je va­žno da jed­nu ak­tiv­nost bes­ko­nač­no po­na­vlja­ju, a elek­tron­ske igrač­ke po­di­la­ze toj po­tre­bi. De­te mo­že hi­lja­du pu­ta dnev­no da igra jed­nu istu igri­cu, a sva­ki put ka­da „po­be­di” di­gi­tal­na igrač­ka trep­će, sve­tli, is­pu­šta zvu­ko­ve i klik­će, što sna­žno oku­pi­ra sva deč­ja ču­la, zbog če­ga se pa­žnja de­ce skra­ću­je. Na­vik­nu­ti na di­na­mič­nu sme­nu sti­mu­lu­sa i stal­ne „na­gra­de” ko­je do­bi­ja­ju po uspe­šno okon­ča­nim igri­ca­ma, mno­gi ma­li­ša­ni te­ško se pri­la­go­đa­va­ju na pro­me­ne ko­je u nji­hov ži­vot do­no­si ško­la i te­ško uspe­va­ju da dr­že pa­žnju to­kom ce­log škol­skog ča­sa.

– Ča­so­vi ima­ju pot­pu­nu dru­ga­či­ju di­na­mi­ku – du­že tra­ju, de­ca ne slu­ša­ju uvek ono što ih za­ni­ma, a na­gra­du do­bi­ja­ju tek ka­da za­da­tak ura­de ka­ko tre­ba ili ka­da ma­ma i ta­ta na kra­ju na­sta­ve do­đu po njih. Na­ža­lost, pa­žnja ni­je je­di­na žr­tva pre­te­ra­nog dru­že­nja s vi­deo-igri­ca­ma i mo­bil­nim te­le­fo­nom. Ge­ne­ral­no po­sma­tra­no, do­šlo je do po­gor­ša­nja i  ru­ko­pi­sa i je­zi­ka jer de­ca sve ma­nje pi­šu, a sve vi­še pip­ka­ju te­le­fon i pi­šu u skra­će­ni­ca­ma zbog ušte­de pro­sto­ra i bro­ja slov­nih zna­ko­va – za­klju­ču­je deč­ji psi­hi­ja­tar Oli­ver Vi­do­je­vić.

Autor: Katarina Đorđević

Izvor: Politika

Zašto je loše učiti „iščitavanjem“

Pravi razog zbog kog se deca vrpolje

Ranko Rajović: Virtuelna klopka za decu i roditelje

Psiholog Nebojša Jovanović: Hiperaktivnost nije poremećaj, već različitost temperamenta

Dozvolite deci da trče i skaču: Još jedno istraživanje potvrdilo – mozak se razvija u pokretu

Rezultati do kojih su italijanski istraživači došli pokazali su da zdravlje i stanje nervnog sistema zavisi od signala koje nožni mišići šalju do mozga i obrnuto. Istraživanje je bacilo novo...

Budući prvaci u Srbiji ne znaju sami da vežu pertle i da se obuku, gde grešimo?

Skoro trećina predškolaca u Velikoj Britaniji ne ume sama da se obuče, samostalno da koristi toalet ili da pravilno govori, pokazalo je nedavno jedno istraživanje. Stručnjaci su odmah reagovali ističući...

Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi?

Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta...

Nekad nije loše biti (pomalo) agresivno dete

Piše Zorica Marković "Da li je obilje emocija koje psihologija naziva agresivnošću postalo novi tabu? Da li je to opasno?", pita se porodični terapeut, govornik, predavač i pedagog Jesper Jul...