Osnovni princip raznih teorija u razvojnoj psihologiji jeste princip da roditelji i drugi socijalni činioci doprinose razvoju poverenja tokom detinjstva. Prema teoriji emocionalne vezanosti, roditeljska briga, pažnja i osetljivost pospešuju sigurnu vezanost i formiranje unutrašnjih radnih modela vezanosti kod deteta; oni podstiču poverenje dece u druge. Prema teoriji sticanja znanja, poverenje dece u druge, posebno u svoje roditelje, suštinsko je za usvajanje znanja o fizičkom svetu i religioznih uverenja kod dece.
Uprkos ovim formulacijama, postoji iznenađujuće mali broj istraživanja koja su precizno proučila kako to roditelji utiču na poverenje svoje dece, i da li uopšte na njega utiču. Mnogo je pitanja koja se mogu postaviti, recimo, utiču li roditelji na poverenje dece u njih (roditelje), utiče li poverenje roditelja (ili povezano ponašanje) na poverenje njihove dece u druge, te utiče li poverenje dece u roditelje na socijalni razvoj dece.
Utiču li roditelji na poverenje svoje dece u njih?
Prema teoriji vezanosti, deca sa sigurnim stilom emocionalne vezanosti, za razliku od dece s nesigurnim stilom vezanosti, razvijaju unutrašnji radni model, koji odlikuju osećaj poverenja u druge i pozitivne misli o namerama ponašanja drugih ljudi. Na taj način deca stiču društvenu kompetenciju. Teorija vezanosti kaže da roditeljska briga, pažnja i sigurnost podstiču sigurnu vezanost kod potomstva. Mere unutrašnjeg radnog modela obuhvataju elemente osmišljene da procene dečje poverenje u roditelje. Postoje mnoga istraživanja koja podržavaju princip da roditeljska briga, pažnja i osetljivost utiču na sigurnu vezanost i unutrašnji radni model. Otud je logično zaključiti da ti oblici roditeljskog ponašanja podstiču dečje poverenje u roditelje. Međutim, to je zaključak, jer su elementi koji procenjuju poverenje dece u roditelje deo mera unutrašnjeg radnog modela.
Utiče li poverenje roditelja na poverenje njihove dece u druge?
Kao odgovor na ovo pitanje, proučio sam odnos između poverenja roditelja u druge i poverenja njihove dece osnovnoškolskog uzrasta u druge. Otkrio sam da je majčino poverenje u druge uzajamno povezano s detetovim poverenjem u nastavnike. Takođe sam utvrdio da je očevo ukazivanje poverenja tokom takmičarske igre nasuprot kooperativnoj igri (npr. verzija igre zatvorenikova dilema) uzajamno povezano s detetovim ukazivanjem poverenja u istoj igri sa neznancem. Ta otkrića sam protumačio kao pokazatelj da majčina verbalizacija poverenja u druge utiče na detetovo poverenje u druge, a očevo ukazivanje poverenja u igri utiče na detetovo ukazivanje poverenja u sličnim interakcijama s nepoznatim ljudima.
Utiče li poverenje dece u roditelje na poverenje dece u druge osobe?
Kao delimičan odgovor na ovo pitanje, kolege i ja otkrili smo da su uverenja dece osnovnoškolskog uzrasta da njihovi roditelji održavaju obećanja povezana sa stepenom u kojem su ta deca uverena da će njihovi vršnjaci održati obećanja; kao i sa stepenom u kojem sami održavaju obećanja koja su dali vršnjacima. Ova saznanja su saglasna s idejom da poverenje dece u roditelje stvara osnovu za poverenje dece u njihove vršnjake i njihovo ukazivanje poverenja vršnjacima. U drugoj studiji kolege i ja smo otkrili da je poverenje dece u očeve i majke povezano s pomaganjem vršnjacima. Deca koja imaju veliko poverenje u roditelje češće pomažu svojim vršnjacima nego što to rade deca koja imaju malo poverenja u roditelje.
Ostavlja li razvod posledice na dečje poverenje?
Jedan od najpotresnijih događaja za decu jeste kada se njihovi roditelji razvedu ili raziđu. Postoje brojna istraživanja koja potkrepljuju zaključak da deca iz razvedenih porodica pokazuju veće psihološke poremećaje od dece iz „netaknutih“ porodica. Istraživači su otkrili da, u poređenju s decom iz netaknutih porodica, deca razvedenih roditelja pokazuju manje generalizovano poverenje u roditelje i ukazuju manje poverenja svojim budućim supružnicima kad odrastu. Kvalitativne studije pokazuju da deca prijavljuju da pate, imaju manjak poverenja i da se osećaju otuđeno kad im se roditelji razvedu.
Kako roditelji treba da pospešuju poverenje svoje dece (posebno u roditelje)?
Pre nego što se pozabavim ovim pitanjem, treba da naglasim da nije poželjno podsticati decu da grade preveliko poverenje u druge, jer takva uverenja narušavaju njihovo psihološko prilagođavanje. Uprkos tome, pristup osnova, domena i ciljnih dimenzija predlaže da roditelji treba da podstiču dečje bazično poverenje u njih (roditelje) kako bi izgradili pouzdan odnos dete–roditelj. Prema pristupu osnova, domena i ciljnih dimenzija roditelji to mogu da urade tako što će ispunjavati obećanja koja su dali detetu, biće prijemčivi za detetova poveravanja i pokazivaće iskrenost u interakcijama s detetom. Međutim, finansijski i međuljudski stresovi savremenog doba zaista otežavaju roditeljima postojano pokazivanje takvog ponašanja u interakcijama s decom. Ipak, za roditelje je možda najteži zadatak da održe pouzdan odnos roditelj–dete tokom bračnog nesklada i razvoda. Te promene mogu da naruše i razore detetovo poverenje u roditelje, a kada dete odraste, i njegovo poverenje u bračnog partnera.
Nameće se i pitanje koja roditeljska ponašanja pospešuju detetovu poverljivost – uključujući i poverljivost prema roditeljima. Nekoliko istraživanja pokazuje da je roditeljska upotreba kaznenih disciplinskih metoda kontraproduktivna i više narušava dečju poverljivost nego što je podstiče. To ne znači da roditelji ne treba svojoj deci da postavljaju visoke moralne standarde (npr. da osuđuju laganje), već da oslanjanje na fizičko kažnjavanje nije način da se postignu poželjni rezultati, kakav je poverljivost.
Odlomak iz knjge PSIHOLOGIJA POVERENJA – Zašto verujemo ljudima?
Ken Dž. Rotenberg
Psihopolis, 2019.
Kada verovati a kada sumnjati? Kako da nam drugi više veruju? Da li postoji kolektivna kriza poverenja? Koja je veza između pravde i poverenja? Kako nepoverenje dovodi do agresije, usamljenosti, alkoholizma… Kako roditelji utiču na poverenje dece? pitanja su na koje odgovore traži Ken Dž. Rotenberg u knjizi Psihologija poverenja – Zašto verujemo ljudima (edicija Psihologija svega). Polazeći od toga da je najvažnije ljudske odnose nemoguće zamisliti bez poverenja, autor se u knjizi oslanja na širok spektar naučnih istraživanja poverenja.
Izvor: Detinjarije.com
