Tresnite tu lutku, udarite bokserski džak, izvičite se na partnera – posle toga ćete se osećati bolje. U stvari, decenije eksperimentalnih istraživanja pokazale su nešto sasvim suprotno: kada ljudi agresivno izbace emocije iz sebe, često se nakon toga osećaju još gore, skoči im krvni pritisak, pa su čak i besniji.
Izbacivanje emocija ne uspeva naročito u slučajevima kada osoba ispolji agresiju direktno na nekome, a upravo do tog zaključka nas dovodi teorija kognitivne disonance. Kada nekome učinite nažao – uvalite ga u nevolju, izvređate ga ili udarite, na scenu stupa moćan faktor: potreba da opravdate svoj postupak ili delo. Uzmimo za primer jednog dečaka iz družine trinaestogodišnjaka koji ismevaju i maltretiraju neko slabije dete, iako im ništa nije učinilo. Tom dečaku prija što je član bande, ali u dubini duše, on ne podržava nasilje prema slabijem detetu. Kasnije će se u njemu javiti disonanca zbog toga što je učinio. „Kako jedan pristojan dečak, kao što sam ja“, pitaće se on, u sebi, „može da učini nešto tako ružno jednom nedužnom dobrom detetu?“ Da bi smanjio disonancu, uveriće samog sebe da to dete nije ni nedužno, a ni dobro: „On je samo jedan štreber i plačljivko. Osim toga, sigurno bi i on mene povredio samo kad bi imao prilike.“ Kada jednom započne da prebacuje krivicu na žrtvu, veome je verovatno da će naredni put sa još više žara pretući to dete. Opravdavajući svoj prvi loš postupak, on otvara put novom i snažnijem osećanju besa. Upravo je zato pretpostavka o katarzi pogrešna.
Prvi eksperiment koji je ovo pokazao zapravo je neprijatno iznenadio i samog istraživača. Majkl Kan (Kahn), koji je u to vreme bio na poslediplomskim studijama iz kliničke psihologije na Harvardu, smislio je odličan ogled kojim je želeo da dokaže dobrobiti katarze. Izigravajući medicinskog tehničara, merio je studentima sa koledža krvni pritisak i beležio zapise sa poligrafa, navodno za potrebe nekog medicinskog eksperimenta. Dok je to radio jednom po jednom studentu, glumio je da je iznerviran i namerno ih je izazivao uvredljivim komentarima (uglavnom na račun njihovih majki). Oni su se ljutili i krvni pritisak im je rastao. Studentima u eksperimentalnim uslovima pružena je mogućnost da izbace svoj bes, tako što će Kanovog supervizora obavestiti o tim uvredama, verujući da će tako uvaliti Kana u veliku nevolju. U kontrolnim uslovima, studentima nije pružena mogućnost da ispolje svoj bes.
U svim ovim slučajevima, stvara se zloćudni krug: agresija vodi u samoopravdavanje, a ono opet podstiče dalju agresiju. Srećom, po istom principu, plemenitost stvara spiralu rasta dobronamernosti i samilosti, takozvani krug dobrote.
Kan, inače veliki frojdovac, bio je zaprepašćen rezultatima: katarza je bila potpuni promašaj. Grupa kojoj je pružena mogućnost da mu se osveti i tako ispolji bes, pokazivala je prema njemu daleko veću netrpeljivost nego grupa kojoj nije pružena ta mogućnost. Štaviše, ispoljavanje netrpeljivosti još više im je podiglo krvni pritisak, dok se pritisak onih koji nisu imali tu mogućnost ubrzo vratio na normalu. Tražeći objašnjenje za ovu neočekivanu pojavu, Kan je otkrio teoriju disonance, koja je tek bila zaživela i počela da privlači pažnju, i shvatio da bi se u njoj moglo kriti pravo objašnjenje rezultata njegovog eksperimenta. Pošto su uvređeni studenti čvrsto verovali da su ga uvalili u nevolju time što su ga prijavili supervizoru, svoj postupak su opravdali uverenjem da dobio što je i zaslužio. Na taj način samo su povećali netrpeljivost prema njemu – i svoj krvni pritisak.
