Puške u ruke

Gde nestadoše slavni Nemci i Partizani, koji su nas godinama učili zlu i dobru. Neki novi borci su nam uvukli decu u kuće, vezali ih za monitore i naučili kako se puca iz miša , kako se sa ALT puzi, a na SPACE skače. Od silnoga ratovanja svu kičmu pokriviše a neprijatelja ne ubiše.

Marko Crnobrnja, "Dva brata igraju se rata", 2009. drvo, terakota

Piše: Marko Crnobrnja
CRNA OVCA

U našem vrtiću postoji pravilo da se igračke od kuće donose samo petkom. Pravilnik napisaše vaspitačice na belom papiru velikim slovima i zalepiše na vrata, poslednjem braniku njihovog autoriteta. Moja deca četvrtkom uveče predano biraju igračku koja će sutradan biti dostojan predstavnik njihovog ukusa. Kada je izaberu ona dobija počasno mesto u krevetu – ispod jastuka. Puko sam od smeha kada sam primetio tu pojavu kod svoje dece. Petkom iz kreveta ustaju nešto brže nego ostalim danima. Oblače se sami, doručkuju sami i umesto da kao i svakog jutra ja čekam Njih, oni ispred kola čekaju Mene.

Mogao bih još da pišem o ovom fenomenu,ali nije mi to cilj. Jednom prilikom , bio je petak, deca su sa sobom u vrtić ponela drvene puške i pištolje koje sam im napravio nekoliko dana ranije. Bio sam ponosan što su ih tog petka odabrali jer sam uživao dok sam ih pravio. Tako naoružani upali su u vrtić i ne skidajući oružje sa sebe obuli su patofne i utrčali u svoju grupu. Ni zdravo mi nisu rekli…

Posmatrala me je jedna majka koja je dovela svoju ćerku. Bili su svedoci invazije od malopre. Gledala me je i ništa nije govorila. Malo sam se budalasto nasmejao i još budalastije stao u odbranu svoje dece ingenioznom rečenicom: ”Bolje da pucaju sad kad su mali nego da to rade kad porastu”. Ništa nije rekla, ali me je i dalje nemo posmatrala, baš kao i njena ćerka. Kad sam popodne došao po decu vaspitačica mi je rekla da više nikad ne donosimo oružje u vrtić… posebno ne petkom. ”Ne, niko nije upucan, samo su se sva deca ceo dan svadjala oko vaših pušaka”. Potrudio sam se da izgledam zabrinuto ali ustvari sam bio ponosan na ovonedeljni izbor moje dece i publicitet koje su moje puške doživele tog petka.

GENERACIJO MOJA

Deca su takodje bila ponosna na svoje puške, čak smo nekoliko napravili njihovim drugarima za rodjendan. Pravili smo ih zajedno kod mene u radionici. Proizvodnja jedne puške nosi sa sobom i priče iz rata koje obogaćuju čitav proces i daju mu smisao. Ko su bili Nemci , a ko partizani, ko je bio crvena zvezda, kad će biti treći svetski rat… Nije im baš sve najjasnije ali nema veze , pravili smo puške!

Nije ni meni baš najjasnije zašto smo se mi toliko igrali tog rata za razliku od naše dece čije je danas glavno oružje miš, ctrl, alt i enter. Valjda ne može na red da dođe, toliko toga treba uraditi pre rata… Oni se danas siti napucaju za stolicom, a ja sam trč’o celo popodne ko sumanut po naselju da ubijem svega petoricu. Puške smo pravili sami, operacije smo vodili sami, jedino nismo sami znali da prekinemo rat, igrali smo se do besvesti.

U vojsku sam otišao kasno, imao sam zamalo trideset godina. Nekoliko dana pre odlaska na odsluženje vojnog roka častio sam se igricom Call of Duty WWII, koju sam prešao za tri noći. Drugi svetski rat, spartansko naoružanje, blato, borba… Sve ono što me je već čekalo u vojsci. Dobio sam pravu pušku, pravo blato i skoro pravu borbu. Bacao sam bombe, pucao, valjao se, dok je moja žena sa troje male dece vodila bitku sa ovčijim boginjama koje su trajale tačno koliko i moja obuka. Došli su mi svi na zakletvu. Šta ti je život…

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana