Pusti me da plačem!

Postoji jaka veza između našeg kontakta sa tugom i naše sposobnosti da budemo radosni.

Foto: Freepik

Isped mene su išli dete od svoje četiri godinice i mama. Dete je plakalo jer, koliko sam shvatila, nije dobilo željenu igračku. Mama mu je govorila: “nije to za plakanje! Ne plači, videće te drugi ljudi, sramota je!” Dete je, kroz suze, na uporno ubeđivanje, odgovaralo rečima: “pusti me da plačem!” I ja sam se naježila od nečeg tako istinski zdravog u tom zahtevu.

Mama je, zato što sama ne podnosi da je njeno čedo tužno i uplakano, zato što možda oseća nemoć što ne može da mu kupi tu igračku ili iz nekog sasvim trećeg razloga, detetu poslala poruku da tuga nije dopušteno osećanje u bilo kojoj prilici. Zna se kada se tuguje, a kada ne.

Plače se zbog velikih gubitaka, ne za igračku. A šta malo dete zna o našim “velikim gubicima”? Njemu je nekupljena igračka gubitak. I dete to jasno oseća. I baš tu, pred tom nekupljenom igračkom, koju doživljava kao gubitak, ima priliku da savlada važno znanje o sebi.

Tuga je osećanje koje se javlja kada imamo doživljaj gubitka, ali je skala gubitka različita. Mi možemo da izgubimo voljeni lančić, nečiju ljubav ili osobu koju volimo.

Ali kako ćemo se nositi sa tugom zavisi baš od toga kako ćemo preboleti gubitak željene igračke ili slatkiša. Kada nam pošalju ovakvu poruku, kao ova mama detetu, dete neće naučiti na vreme do čega mu je stalo, a do čega nije.
I još će prihvatiti ideju da je tuga osećaj zbog kojeg nas drugi osuđuju. Tako će se, u budućnosti, truditi da ne plače, da ne bude u kontaktu sa osećanjem gubitka, pa tako neće znati ni šta mu je dobitak.

Postoji jaka veza između izbegavanja da tugujemo i depresije, jer postoji jaka veza između našeg kontakta sa tugom i naše sposobnosti da budemo radosni. Iz istog izvora dolaze naši doživljaji, pa ako intenzitet izvora smanjujemo, smanjujemo redom i sva njegova ispoljavanja.

Imajmo na umu da kada ne podnosimo suze svoje dece, to moze da znači da i mi, kao odrasli, imamo problem da dodirnemo tugu u sebi. Zato što su i nama slali iste poruke kada smo bili mali.

I, iako smo se zarekli da mi to nećemo raditi svojoj deci, život i njegovi izazovi nam povedu pažnju nekim svojim putem, a ovakve poruke, zapisane na automatu u nama, puštamo bez svesti o tome da ni nama nisu prijale.

Ljiljana Milić
Trener ličnog razvoja i kouč
Izvor: PromenaDA