Piše: Biljana Ćulafić
Kao psihoterapeut specijalizirala sam se za rad na traumama, i u ovom tekstu izneću tri slučaja iz moje psihoterapijske prakse, u kojima sam svedočila razrešenjima trauma sa velikim T kod dece.
U pitanju su: saobraćajna nesreća, iznenadna bolest majke, ucene pedofila.
Posle dugogodišnjeg iskustva, danas mi je rad sa decom nešto potpuno prirodno i lako. Nije ovde reč samo o iskustvu i znanju, već o tome da deca brzo uče, brže prave promene u ponašanju i imaju daleko veću neuroplastičnost mozga od odraslih. I najvažnije: deca uče kroz igru, i u pristupu njima nema prostora za monotoniju ni monolog.
Deluje neverovatno, ali sa decom je potrebna ponekad samo jedna seansa da obrade i prevaziđu traumu.
SAOBRAĆAJNA NESREĆA
Dimitrije je učenik četvrtog razreda. Pre dva meseca je doživeo nesreću na pešačkom prelazu. Zagazio je na pešački dok je crveno svetlo „žmirkalo“. Auto ga je udarilo i slomio mu jednu koščicu na nozi. Ona je brzo srasla, i nakon 10 dana Dimitrije je opet krenuo u školu. Međutim, od nesreće Dimitriju se poremetio san, teško se umiruje i uspavljuje, ima noćne more, izbegava da prelazi ulicu, i čini to isključivo ako ga neko prati i drži ga za ruku.
Teško se uspavljuje, jer mu pred očima iskrsavaju intruzivne slike auta koji ga udara.
Na terapiju je došao sa porodicom, mamom tatom i bratom. Nakon upoznavanja sa svim članovima, u sobi sa njim je ostala majka.
Dimirije je rekao, suznih očiju, pomalo nesigurno: „Želim da me prođe. Nemam sna…“ Delovao je iscrpljeno, te sam procenila da bi bilo najbolje da što pre intervenišem. Obično sačekam da se tokom jedne seanse pridružim detetu, ali ovde je hronični umor bio veoma izražen. Nije bilo vremena za čekanje.
Zbog toga, pristupila sam EMDR-u i direktno po protokolu išla na obradu traumatične memorije. Dimitrije je, baš kao i tokom nesreće, ponovo imao grčenje tela, suze su se slivale, a on govorio: „Trebao sam da budem pažljiviji…“ međutim, njegov mozak je vrlo brzo obradio ovu memoriju, i došao je do korisnog uverenja: „Bezbedan sam“.
Zbog toga smo prešli na skorašnje memorije, kada je prelazio sa drugima put, držeći majku ili oca za ruku. Ove memorije nosile su mnogo manje uznemirenja, ali je ukočenost tela i dalje bila prisutna.
A potom, putem bilateralne stimulacije, smirila se i nestala. Prešli smo na rad u budućnosti. Dimitrije je zamišljao kako prelazi ulicu. Delovao je malo zbunjeno:
– Ali ja želim da me neko drži za ruku.
– Hm…Možda bi najbolje bilo da sebe držiš za ruku. Možda tako da pokušaš. Ti jesi odgovoran i savestan, možeš sebi da pružiš tu sigurnost – rekla sam
– Mogu da probam da zamislim…
Kad je Dimitrije obradio i buduće ponašanje, njegovo telo se potpuno umirilo. Za lakše uspavljivanje pokazala sam mu tehniku „sigurno mesto“, i rekla mu da je koristi kad se uznemiri.
Nakon tri dana od ove seanse koja je trajala samo 60 minuta, dobila sam poruku majka: „Dimitrije je sam prešao ulicu dok je išao po hleb i u školu. Ono sa držanjem svoje ruke je pomoglo. Spava odlično i ne budi se noću. „Sigurno mesto“ je iskoristio kad je trebao nešto da odgovara u školi“. Majku sam nazvala nakon nedelju dana od primanja poruke, i rekla mi je:
– Dimitrije sad nema nikakav strah od prelaska ulice, a sigurno mesto je bio iskoristio kad se bio naljutio na jednog dečaka. Otišao je u toalet i kad se vratio bio je potpuno smiren i nije se svađao.
– Eto, kako je njegov mozak plastičan, jednu tehniku je iskoristio za potpuno drugačiju situaciju.
