Ko sam ja?
Zovem se Radmila Simeunović, imam 40 godina, supruga sam i majka dva dečaka Lazara (12) i Petra (11). Po zanimanju sam medicinska sestra- vaspitač, zaposlena u Predškolskoj ustanovi „Dr Sima Milošević“ Zemun.
Pored svog osnovnog zanimanja, hobi mi je pisanje pesama za decu. Roditeljstvo, moj posao, ljubav prema deci i učestvovanje u njihovom odrastanju čini me posebno srećnom. Moja misija je da sva deca u mom okruženju budu srećna, sigurna, voljena i sa velikim osmehom na licu.
Poezija nekada i sada
Smatra se da je poezija najstarija vrsta književnosti. Po meni, poeziju ili volite ili ne volite. U svom okruženju, veoma bliskih ljudi, porodice, prijatelja, priznajem da ima i onih kojima je ona veoma dosadna. Dok im ja uporno i uporno čitam, oni strpljivo slušaju i uporno kolutaju očima. Naravno, više je onih koji je vole, čiji su ljubitelji i uživaju u njoj. Poezija u društvu više nema tretman koji je nekada imala. Nema dovoljno medijskog prostora a samim tim ne može dopreti do širih društvenih slojeva. Čini mi se da je potpuno ostavljena po strani, ali verujem da će njeno vreme ponovo doći, kada će ona ponovo da zablista.
Značaj poezije za decu
Mislim da je poezija veoma važna za decu i da ima svoje dobrobiti za njihov razvoj. Ono što bih prvenstveno izdvojila je da poezija poboljšava jezičke sposobnosti. Uz rime koje dete sluša, lakše se pamte reči a samim tim bogati rečnik. Takođe, poezija poboljšava i kognitivne sposobnosti, utiče na emocionalni razvoj deteta.
Neko sam ko je rastao uz „Muzički tobogan“, „Laku noć deco“ i slične emisije. Emisije koje su se emitovale svakodnevno, u ustaljenim terminima. Bile su naša rutina. Svojoj deci, suprug i ja pokazali smo ih putem „You Tube“ kanala. Po sadržaju, nisu ni približno slične današnjim emisijama. Moram da naglasim da ne volim da koristim fraze kao što su „ u moje vreme“, jer svako vreme nosi svoje i to tako i treba da bude. Smatram da savremenije doba nosi savremeniju tehnologiju, što zaista ima svoje prednosti i dobre strane. Ipak ne dopada mi se što danas deca odrastaju uz drugačije „junake“, previše vremena provode pored računara, mobilnih telefona, čiji sadržaj svakako nije dečija poezija i ništa tome slično.
Kako nastaju moje pesme?
Često me pitaju odakle i gde pronalazim inspiraciju za pisanje. Moje glavne inspiracije su svakodnevne situacije, doživljaji, medju decom, odraslima. Pišem ih sa ciljem da budu prihvaćene sa razumevanjem od strane dece. Kroz tekstove se trudim da ono što želim da poručim im bude lakše, jasnije, prihvatljivije. Mi odrasli, pokušavamo deci da objasnimo da su radost, ljubav i sreća važna osećanja. Ali ne smemo zaboraviti da im takođe objasnimo i da su tuga i neraspoloženje sastavni deo života. Kroz svoje pesme, pokušavam da im približim i ta osećanja, i da je potpuno normalno da se ponekad i tako osećamo. Ali ako me pitate koje najviše volim da pišem, svakako su to one po malo šaljive i one gde ljubav i radost pobeđuju sve.
Šta želim da poručim svojim pesmama?
S obzirom na to da je poezija poseban književni rod gde je pesnikova poruka izrečena kroz stihove, tako i svaka moja pesma nosi u sebi svoju poruku. Trudim se da im kroz svoje pesme poručim da: neguju drugarstvo, ljubav, da poštuju dobro i dobro čine, da se porodica izdvaja kao najvažnija karika u kojoj vlada ljubav, sloga i poverenje, da prihvataju, poštuju i uvažavaju različitosti. Trudim se da im kroz njih objasnim sva osećanja i da je potpuno normalno da se ponekad naljutimo, osećamo tužno ili usamljeno, ali da su radost i sreća svuda oko nas: porodici, drugu, cvetu, rosi, nebu, listu, ptici, knjizi, pesmi….
Omiljene knjige kada sam bila dete
Davne ’82.godine, moj brat je za rodjendan dobio „Riznicu pesama za decu“ Jovana Jovanovića Zmaja. Tada nisam umela da čitam, ali sam, kako su mi prepričavali znala često da je uzimam, otvorim i na osnovu slika sama izgovaram svoj tekst, izmišljam pesme, recitujem…. „Juca sa velikom jabukom“ , „Materina maza“, „Pačija škola“ ….to su pesme na kojima sam odrastala. Uz nju sam odrastala i dan danas je čuvam, često listam i uživam u njoj. Moram da kažem da su moje detinjstvo obeležili, da su mi omiljeni bili i ostali Ljubivoje Ršumović, Jovan Jovanović-Zmaj, Desanka Maksimović, Dobrica Erić i mnogi drugi.
Pesme za decu pišem već petnaestak godina. Kako bi ih napisala na papiru, tako bi ih stavljla u jednu svesku. Vreme izolacije, vanrednog stanja usled Covida 19, pružilo mi je priliku da im se posvetim, i konačno ugledaju svetlost dana. Nadam se i verujem, da ću uspeti da objavim svoju zbirku pesama, i pružiti priliku čitaocima da uživaju u njoj.
Ovom prilikom želela bih da se zahvalim: svojoj porodici, prijateljima, kolegama, svim čitaocima koji mi redovno pišu, na lepim rečima i podršci koju pružaju. Posebnu zahvalnost dugujem portalu Detinjarije, koji na svom FB i Instagram profilu redovno objavljuju moje pesme a samim tim učestvuju u negovanju poezije za decu.
Izvor: Detinjarije.com
