Jedna od najvećih opasnosti ovog mita jeste rašireno verovanje da roditelji ne umeju pravilno da podstiču svoju decu, te da ta uloga pripada stručnjacima – pedagozima.
Postoje odlični stručnjaci za pomoć deci s posebnim potrebama i ne sumnjam da bi u tim slučajevima rani podsticaj mogao biti veoma koristan.
Ono o čemu ću sada govoriti kao o mitu jeste rani podsticaj zdrave dece s namerom da ih pretvorimo u genijalce.
Taj mit može biti prilično nevin ukoliko za posledicu ima to da roditelji provode više vremena s detetom, igraju se s njim, uče ga pesmicama i pričaju mu priče. Naravno da je sve to dobro za decu.
Međutim, cilj (povećati inteligenciju) može učiniti sama sredstva odbojnim. Recimo da prihvatamo to da deca brže uče da govore ukoliko roditelji razgovaraju s njima i pričaju im priče. Hoće li to pisati u njihovoj biografiji? („U kojem ste uzrastu počeli da govorite?“ „Rekao sam tata s jedanaest meseci, a sa osamnaest meseci znao sam osamdeset pet reči.“ „Sjajno, posao je vaš!“) Očigledno je da nije dovoljno biti nešto drugačiji od ostalih sa dve godine, već tu razliku treba održati u dvadeset petoj godini da bi se moglo reći kako je zaista bilo nekog efekta.
U kolikoj meri treba podsticati dete u razvoju?
A i kada bi bilo takvog dugoročnog efekta, u čemu je, zapravo, ključ uspeha? Jesu li to bile igre, priče ili pesme? Da li više podstiču Tri praseta ili žmurke? Ili je stvar u tome što su ti roditelji upisali decu u bolje škole ili im više pomagali u učenju kada su imala dvanaest godina? A možda roditelji koji posvećuju više pažnje detetu u prvoj godini života to čine i tokom ostatka njegovog života?
„Igrajte se s detetom kako biste uživali u tom periodu“, čini mi se kao dobar savet za novopečene roditelje. Ne deluje mi mudro zameniti ga sa: „Podstičite svoje dete kako bi bilo inteligentnije.“ Igre za bebe nisu takmičarske, niko ne pobeđuje u gugutanju niti gubi u golicanju. Ali kod podsticanja moguće je izgubiti jer postoji tačno određen cilj (inteligencija). Roditelji se igraju da bi se smejali i uživali u smehu svoje dece, ali podsticanje može i za jedne i za druge postati obaveza, a roditelji mogu pomisliti da imaju pravo da na osnovu svojih „napora“ dobiju nešto zauzvrat („Ćuti! Ne prekidaj me dok ti pričam priču!“, „Kako šta je to palata ? Pa juče sam ti to objasnila. Hajde, budi malo pažljivija“). Ono što roditelji pružaju svojoj deci dok se igraju s njima nisu znanje i tehnike učenja, već čudesno osećanje – kako je to biti voljen, poštovan, važan.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Hiperaktivnost i izlivi besa dovedeni u vezu sa ponošanjem roditelja
Nedavno istraživanje sugeriše da zabavljanje roditelja igricama na mobilnom telefonu umesto da posmatraju kako njihova deca grade kule u pesku, šteti međusobnim odnosima roditelja i dece i dovodi do problema u ponašanju dece. Deca s nedovoljno odgovarajuće podrške i pažnje...
Naučnici: Ovih osam osobina se nasleđuju
Svaki čovek je makar jednom u životu čuo nešto poput “Imaš majčine oči, ali očevu narav” ili “Isti si kao svoj deda”. Sa druge strane, retko ćete čuti da neko...
Digitalna tehnologija reprogramira mozak dece
Neurolog dr Suzan Grinfild ističe da društvene mreže sprečavaju decu da nauče da sami razmišljaju, zbog čega mentalno ostaju na nivou trogodišnjaka. Društvene mreže i video igrice dovode do toga da deca ne...
Biraj koga hoćeš, ali da ti kažem šta je verbalno nasilje…
Piše: Snežana Golić, pedagog Boje se ljudi i požara i poplave i krađe i nezavršenih škola... ali strah od pogrešnog izbora partnera njihove dece, pored bolesti, jedan je od najčešćih ...
Hvala najlepse na ovom jako poucnom tekstu!
Nije bas sve u zivotu tako crno ili tako belo. Ima malo i sivkastog. Malo ovoga i malo onoga. Roditelji trebaju da pronadju sredinu i balans izmedju raznih tutorijala; srecno svima bilo, pa i ovoj mami koja ovo pise.