Jedna od najvećih opasnosti ovog mita jeste rašireno verovanje da roditelji ne umeju pravilno da podstiču svoju decu, te da ta uloga pripada stručnjacima – pedagozima.
Postoje odlični stručnjaci za pomoć deci s posebnim potrebama i ne sumnjam da bi u tim slučajevima rani podsticaj mogao biti veoma koristan.
Ono o čemu ću sada govoriti kao o mitu jeste rani podsticaj zdrave dece s namerom da ih pretvorimo u genijalce.
Taj mit može biti prilično nevin ukoliko za posledicu ima to da roditelji provode više vremena s detetom, igraju se s njim, uče ga pesmicama i pričaju mu priče. Naravno da je sve to dobro za decu.
Međutim, cilj (povećati inteligenciju) može učiniti sama sredstva odbojnim. Recimo da prihvatamo to da deca brže uče da govore ukoliko roditelji razgovaraju s njima i pričaju im priče. Hoće li to pisati u njihovoj biografiji? („U kojem ste uzrastu počeli da govorite?“ „Rekao sam tata s jedanaest meseci, a sa osamnaest meseci znao sam osamdeset pet reči.“ „Sjajno, posao je vaš!“) Očigledno je da nije dovoljno biti nešto drugačiji od ostalih sa dve godine, već tu razliku treba održati u dvadeset petoj godini da bi se moglo reći kako je zaista bilo nekog efekta.
U kolikoj meri treba podsticati dete u razvoju?
A i kada bi bilo takvog dugoročnog efekta, u čemu je, zapravo, ključ uspeha? Jesu li to bile igre, priče ili pesme? Da li više podstiču Tri praseta ili žmurke? Ili je stvar u tome što su ti roditelji upisali decu u bolje škole ili im više pomagali u učenju kada su imala dvanaest godina? A možda roditelji koji posvećuju više pažnje detetu u prvoj godini života to čine i tokom ostatka njegovog života?
„Igrajte se s detetom kako biste uživali u tom periodu“, čini mi se kao dobar savet za novopečene roditelje. Ne deluje mi mudro zameniti ga sa: „Podstičite svoje dete kako bi bilo inteligentnije.“ Igre za bebe nisu takmičarske, niko ne pobeđuje u gugutanju niti gubi u golicanju. Ali kod podsticanja moguće je izgubiti jer postoji tačno određen cilj (inteligencija). Roditelji se igraju da bi se smejali i uživali u smehu svoje dece, ali podsticanje može i za jedne i za druge postati obaveza, a roditelji mogu pomisliti da imaju pravo da na osnovu svojih „napora“ dobiju nešto zauzvrat („Ćuti! Ne prekidaj me dok ti pričam priču!“, „Kako šta je to palata ? Pa juče sam ti to objasnila. Hajde, budi malo pažljivija“). Ono što roditelji pružaju svojoj deci dok se igraju s njima nisu znanje i tehnike učenja, već čudesno osećanje – kako je to biti voljen, poštovan, važan.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako da poboljšate detetov intelektualni razvoj u prvih pet godina
Da li ste znali da je prvih 5 godina bebinog života krucijalno za njen razvoj učenja? U suštini, eksperti tvrde da je ova faza poput temelja koji će osnažiti njihovo...
Treba praviti razliku između sukoba među vršnjacima i vršnjačkog nasilja
Piše: Irena Stojiljković “Nije svako zadirkivanje štetno. Dobroćudno zadirkivanje kroz igru ili šalu može biti zabavno i konstruktivno. Može koristiti deci da razviju smisao za humor i druge socijalne veštine...
Dezorganizovani atačment: Kada dete nauči da svet nije bezbedno mesto
Kada dete ima sigurnu privrženost, roditelj ili staratelj mu obezbeđuje sigurnu bazu za istraživanje spoljašnjeg sveta, nakon kojeg uvek može da se vrati ‘’kući’’. Međutim, ako je roditelj nepredvidiv, ili...
Školarci sve češće pate od anksioznosti i paničnih poremećaja
Panični poremećaji i socijalna anksioznost sve češći su problemi među decom školskog uzrasta. Prema podacima iz prakse, ove pojave najučestalije su među adolescentima, ali se često dešavaju i kod dece...
Hvala najlepse na ovom jako poucnom tekstu!
Nije bas sve u zivotu tako crno ili tako belo. Ima malo i sivkastog. Malo ovoga i malo onoga. Roditelji trebaju da pronadju sredinu i balans izmedju raznih tutorijala; srecno svima bilo, pa i ovoj mami koja ovo pise.