Jedna od najvećih opasnosti ovog mita jeste rašireno verovanje da roditelji ne umeju pravilno da podstiču svoju decu, te da ta uloga pripada stručnjacima – pedagozima.
Postoje odlični stručnjaci za pomoć deci s posebnim potrebama i ne sumnjam da bi u tim slučajevima rani podsticaj mogao biti veoma koristan.
Ono o čemu ću sada govoriti kao o mitu jeste rani podsticaj zdrave dece s namerom da ih pretvorimo u genijalce.
Taj mit može biti prilično nevin ukoliko za posledicu ima to da roditelji provode više vremena s detetom, igraju se s njim, uče ga pesmicama i pričaju mu priče. Naravno da je sve to dobro za decu.
Međutim, cilj (povećati inteligenciju) može učiniti sama sredstva odbojnim. Recimo da prihvatamo to da deca brže uče da govore ukoliko roditelji razgovaraju s njima i pričaju im priče. Hoće li to pisati u njihovoj biografiji? („U kojem ste uzrastu počeli da govorite?“ „Rekao sam tata s jedanaest meseci, a sa osamnaest meseci znao sam osamdeset pet reči.“ „Sjajno, posao je vaš!“) Očigledno je da nije dovoljno biti nešto drugačiji od ostalih sa dve godine, već tu razliku treba održati u dvadeset petoj godini da bi se moglo reći kako je zaista bilo nekog efekta.
U kolikoj meri treba podsticati dete u razvoju?
A i kada bi bilo takvog dugoročnog efekta, u čemu je, zapravo, ključ uspeha? Jesu li to bile igre, priče ili pesme? Da li više podstiču Tri praseta ili žmurke? Ili je stvar u tome što su ti roditelji upisali decu u bolje škole ili im više pomagali u učenju kada su imala dvanaest godina? A možda roditelji koji posvećuju više pažnje detetu u prvoj godini života to čine i tokom ostatka njegovog života?
„Igrajte se s detetom kako biste uživali u tom periodu“, čini mi se kao dobar savet za novopečene roditelje. Ne deluje mi mudro zameniti ga sa: „Podstičite svoje dete kako bi bilo inteligentnije.“ Igre za bebe nisu takmičarske, niko ne pobeđuje u gugutanju niti gubi u golicanju. Ali kod podsticanja moguće je izgubiti jer postoji tačno određen cilj (inteligencija). Roditelji se igraju da bi se smejali i uživali u smehu svoje dece, ali podsticanje može i za jedne i za druge postati obaveza, a roditelji mogu pomisliti da imaju pravo da na osnovu svojih „napora“ dobiju nešto zauzvrat („Ćuti! Ne prekidaj me dok ti pričam priču!“, „Kako šta je to palata ? Pa juče sam ti to objasnila. Hajde, budi malo pažljivija“). Ono što roditelji pružaju svojoj deci dok se igraju s njima nisu znanje i tehnike učenja, već čudesno osećanje – kako je to biti voljen, poštovan, važan.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Neuropsiholog Alan Šor: Dečacima potrebno više nežnosti i saosećanja nego devojčicama
Iako smo duboko zagazili u 21. vek, verovanje da mušku decu treba od malena vaspitavati čvršće i dalje je duboko ukorenjeno. I to ne samo na Balkanu, već i u ostatku...
Životni saveti za upotrebu smartfona
Za roditelje, određeni izbori u vezi sa smartfonom i društvenim mrežama mogu biti i previše. Naposletku, vaš tinejdžer će, verovatno, dobiti smartfon. Ali to ne mora da znači da je...
Naša deca postaju sve gora i gora: Naučnica poziva na hitne promene u odgajanju dece
Na osnovu svog iskustva, Viktorija Prudej, radni terapeut, uvidela je nešto toliko rašireno i alarmantno u svetu roditeljstva danas, te bi bilo lepo da svako ko brine o budućnosti svoje...
Dr Rajović: Kako svojoj deci postavljam granice
Dr Ranko Rajović gostovao je nedavno u emisiji RTS Ordinacija, gde je govorio o tome kako se okruženje promenilo, šta je zadatak roditelja i nastavnika danas, kako se postavljaju granice...
Hvala najlepse na ovom jako poucnom tekstu!
Nije bas sve u zivotu tako crno ili tako belo. Ima malo i sivkastog. Malo ovoga i malo onoga. Roditelji trebaju da pronadju sredinu i balans izmedju raznih tutorijala; srecno svima bilo, pa i ovoj mami koja ovo pise.