Jedna od najvećih opasnosti ovog mita jeste rašireno verovanje da roditelji ne umeju pravilno da podstiču svoju decu, te da ta uloga pripada stručnjacima – pedagozima. Roditeljima se kaže kako njihovo dete mora da ide u vrtić kako bi naučilo da govori, da bi se socijalizovalo (to jest stupilo u odnose s drugom decom), uopšte da bi „sazrelo“, da ne bi bilo previše razmaženo, da bi se odvojilo od majke… (nažalost, vrtić zaista tome služi – da se dete odvoji od majke).
Nije tačno. Ići u vrtić nije bolje nego ostati kod kuće s porodicom. Pre deset godina Suzan Dilks ozbiljno je preispitala naučne studije u kojima su poređena deca koja idu u vrtić sa onom koja ostaju s roditeljima. Pohađanje vrtića povezivano je s manje čvrstom afektivnom vezom s roditeljima. Što se tiče socijalizacije, podaci su bili protivrečni; po nekim studijama, deca iz vrtića bila su bolje socijalizovana, po drugima pak i agresivnija; rezultati su bili bolji u kvalitetnijim vrtićima. U učenju ili inteligenciji nije bilo razlike između dece koja su išla u vrtiće i one koje su ostajala kod kuće, osim kod dece iz siromašnijih zajednica, koja su postizala nešto bolje rezultate ukoliko su išla u visokokvalitetne vrtiće pod okriljem univerzitetskih katedri za pedagogiju. Prednost u učenju se gubila, osim kada su deca dobijala posebnu pomoć tokom celog školovanja. Nema podataka o deci iz fantastičnih porodica (kao što je vaša, dragi čitaoče) koja pohađaju vrtiće slabijeg kvaliteta.
Rano učenje – dugoročna šteta
Sve u svemu, ako se prema detetu u kući svi ophode kako valja, pohađanje vrtića ne predstavlja nikakvu prednost.
Naravno, iz ekonomskih razloga na hiljade porodica primorano je da decu dâ u vrtić. Dok nastavljamo da se borimo za produžetak porodiljskog odsustva i za njegovo izjednačavanje sa onim iz društveno razvijenijih zemalja, dobro je znati da se dete može razvijati manje ili više podjednako dobro u vrtićima visokog kvaliteta kao i kod kuće.
A kako prepoznati te vrtiće visokog kvaliteta o kojima toliko govorimo? S. Dilks daje niz opštih kriterijuma, na primer broj dece po vaspitaču. Najviše četvoro dece mlađe od osamnaest meseci ili petoro dece uzrasta od osamnaest meseci do tri godine, odnosno osmoro dece uzrasta od tri do pet godina. Koliko dece po vaspitačici ima u vrtiću u koji ide vaše dete?
Španski zakon dozvoljava osmoro dece mlađe od godinu dana po vaspitaču. Mislite li da je moguće istovremeno paziti osam beba? Kada biste imali osmorke ili samo četvorke, da li biste mogli da ih pazite ceo jedan dan bez ičije pomoći? Samo na menjanje pelena i hranjenje otišlo bi vam sve vreme; nemoguće je bilo šta drugo raditi s tom decom. Gde je tu famozno rano podsticanje? Gde je, prosto, nežnost? Šta mislite, ko uzima vaše dete u ruke kada plače i ko se igra s njim? Kako se uopšte možete čuditi što po podne traži da ga nosite i mazite bez prestanka?
Hvala najlepse na ovom jako poucnom tekstu!
Nije bas sve u zivotu tako crno ili tako belo. Ima malo i sivkastog. Malo ovoga i malo onoga. Roditelji trebaju da pronadju sredinu i balans izmedju raznih tutorijala; srecno svima bilo, pa i ovoj mami koja ovo pise.