Šta čine roditelji?
Da li ste se i sami zapitali koliko su roditelji učinili za vas? I šta su učinili? Šta su vam pokazali i od čega vam sklonili pogled? Šta su to sa pažnjom, mukotrpno odabrali, a šta vam oduzeli jer su smatrali da je tako najbolje? Jesu li pogrešili u tome?
Iako verovatno postavljate ovakva pitanja, nemoguće je uvek nedvosmisleno odgovoriti na njih. Roditelji neprestano prave izbore. Vagaju i odlučuju. Prolazeći kroz brojne dileme, duga razmatranja, ali i donoseći odluke brzo i u trenutku, ponekad za decu učine baš ono što im je potrebno i baš ono zbog čega će im deca biti zahvalna kada odrastu. Uostalom, nije ni poenta u tome da dete bude zahvalno roditeljima. Nije ljubav u zahvalnosti. Zaista nije. Neretko su u pitanju mnogo važnije i bazičnije stvari koje dete ne može ni da sagleda. Nakon tih razmatranja, rešavanja dilema i suočavanja sa problemima, ponekad se ne čini ono što je detetu potrebno. Roditelji greše i to je, za početak, prihvatljivo. Roditelji prave greške i praviće ih uvek. Moguće je samo da ih bude manje ili više, u zavisnosti od toga kolika je spremnost da se iz njih uči.
Na pitanje o tome kako su proveli detinjstvo, sadašnji roditelji su imali dosta toga da kažu: “Kada sam bila mala, po čitav dan smo provodili napolju, uživali u pravljenju baza i skrovišta, penjući se i jurcajući, istražujući okolinu. Roditelji su me jedva uvlačili nazad u kuću. E, vratila bih se u to doba, samo da mogu!” ili: “Kako sam provodio? Kako se moglo i znalo…U trčanju za loptom, na drvetu, uz improvizovane igračke od krpa i drveta. Nisam mnogo bio sa svojim roditeljima…” Ove izjave svedoče o tome da su razlike između detinjstva nekada i sada sve veće, da su zahtevi dece kvalitativno drugačiji, da su očekivanja i kontekst odrastanja izmenjeni u celosti. Roditeljstvo je jedan od najtežih zadataka današnjice, u to nema sumnje. Danas je kod velikog broja dece primetna drugačija orijentacija u igri: manje se igraju napolju, znatno manje su u akciji i u pokretu. Devojčice i dečaci više imaju zadatak da nastave ono što je već osmišljeno, a manje da kreiraju igračke i stvore potrebne uslove za tu igru. Velik deo slobodnog vremena provode u zatvorenom, da ne bi pokisli, da se ne bi uprljali ili možda povredili u igri.
I padanje je korisno
Ranko Rajović, autor NTC programa i stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece podseća da je mudrost roditeljstva naći granicu između zaštićivanja i prezaštićivanja. Ponuditi detetu izazov ali istovremeno i dovoljno slobode da ima mogućnost da istražuje je savet koji autor daje. Nije neočekivano da se preterana protektivna ponašanja odražavaju na razvoj dece. Pogođene oblasti funkcionisanja su tako najčešće motorika, kreativnost, zaključivanje, snalaženje i govor. Napolju pada sneg i hladno je? Obucite dete, dajte mu potrebnu „opremu“ i uputite ga na igre u snegu ili se zabavite zajedno. Evo nekoliko saveta:
- Pustite dete da trči, penje se uzbrdo i skače. Snalaženje u otežanim uslovima, u prostoru prekrivenom snegom, omogućava razvoj krupne motorike i ravnoteže. Dete biva izdržljivije i stiče kondiciju.
- Ne brinite ako dete padne. Mora padati. Padanje je korisno. Veoma je važno da deca povremeno ispitaju granice svog tela i razumeju koje mogućnosti nudi sredina u kojoj se igraju.
- Uputite dete u pravljenje sneška, skulptura i kućica od snega. Kroz ove aktivnosti dete može da unapredi svoje kreativne sposobnosti, razumevanje veza između misaonih i praktičnih procedura, ali i oseti čari samostalnosti.
- Ne zaboravite da ste i vi želeli kao deca da legnete u sneg i ostavite u njemu trag, pa i da se valjate. Dete u ovom slučaju oseti da je to korisno. Šta tu ima korisno, možda se pitate. U ovom trenutku angažuje se rotacija i sinhronizuje se kretanje delova tela. Formiraju se novi nervni putevi i ostvaruje se veća međupovezanost regija mozga.
- Podstičite svoje dete da pravi grudve različitih veličina. Time razvija finu motoriku. Ako se grudva sa drugima, ima takođe višestruku korist jer razvija akomodaciju oka, smanjuje vreme reakcije na stimuluse iz okoline, krupnu motoriku, ali i mnoge socijalne veštine.
Kad bolje razmislite, nije toliko strašno, zar ne? Sve ste to i sami radili kao deca. Pored rasprostranjenog roditeljskog uverenja o prezaštićivanju, veoma je važno osvrnuti se na još jednu zabludu roditelja na koju autor Rajović ukazuje. To je zanemarivanje detetove uloge kao ravnopravnog sagovornika.
