Dr Ranko Rajović je predsednik Komiteta svetske Mense za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC sistema učenja. Veoma je angažovan na prenošenju znanja i iskustva pedagozima i roditeljima u Srbiji i inostranstvu, a za predavanja i seminare koje organizuje uvek je puno interesovanja. O tome i o drugim temama vezanim za odnos dece prema školi i učenju, dr Rajović govori za Detinjarije.
Ranko Rajović na predavanju u Novom Sadu
Povod za ovaj razgovor je predavanje koje ste, zajedno sa Urošem Petrovićem, pre nekoliko dana održali u Novom Sadu. Bilo je prisutno preko 500 roditelja i dece. Odakle toliko interesovanje za NTC program?
Program koji sprovodimo je osmišljen sa ciljem da se kod dece aktiviraju dodatni potencijali i da im se olakša usvajanje novih znanja kroz igru. NTC metode omogućavaju deci da aktiviraju svoje rezervne kapacitete u procesu učenja. Program je dinamičan i prožet novim saznanjima iz neurofiziologije i našim iskustvom iz praktičnog rada sa decom. Poseban podsticaj daju nam rezultati sve većeg broja istraživanja koji pokazuju uspešnost NTC sistema u radu sa decom. Uroš Petrović i ja podstičemo decu da usvoje i zapamte bitne podatke unošenjem spontanih elemenata asocijacija i igre. U nastojanju da se svako dete oslobodi straha od odgovaranja i tačnih i pogrešnih odgovora, uz pomoć NTC metode učenici stiču dodatno samopouzdanje u odgovaranju, rešavanju zadataka i komentarisanju očiglednih primera.
Pročitajte i: Ranko Rajović: Roditelji probudite se, greške se teško popravljaju
Na primer, kada u školi uče divlje životinje, uobičajeno je da se traži od dece da pročitaju nekoliko puta lekciju i tako nauče napamet ili u najboljem slučaju deca imaju slike životinja koje moraju da nauče, jer slika olakšava učenje. Tako da učenje putem slika pomaže da dete upamti podatke, ali učenje putem slika je i dalje niži nivo rada mozga. Moramo da pokenemo rezervne kapacitete mozga, a tada se učenje dešava usput, tj deca misle da se igraju. A posle toga možemo da radimo na povezivanju podataka, tj na razvoju funkcionalnog znanja.
Kada Uroš postavi zagonetno pitanje, deca počinju da rešavaju, traže nove ideje, povezuju sve što znaju iz date oblasti, ali i saznaju nove informacije koje lakše pamte nego kada uče napamet. Proces koji nastaje u grupi je veoma inspirativan, deca se međusobno dopunjuju i podstiču na nove ideje. Ohrabrena i podstaknuta, deca sa radošču učestvuju u rešavanju pitanja i zagonetki. Na susretu u Novom Sadu stotine podignutih ruku javljalo se da ponudi svoj originalni odgovor na jedno od postavljenih pitanja »Po čemu je jedinstvena na svetu, jedna jela na severu Norveške ? » Njihovi odgovori su bili nadahnuti i pokazali koliko deca znaju o drveću, šumama, ali i kako je rad u grupi podsticajan.
Ili recimo ključne reči sakrivamo u rečenici, npr. reč zmija je sakrivena u rečenici UZMI JABUKU, a dete nacrta šaku i jabuku, pritom zna da je u tom crtežu sakrivena reč zmija. I kod zagonetnih pitanja i kod sakrivanja reči u rečenicu ili nekih drugih NTC metoda, dete mora da misli i aktivira svoje rezervne kapacitete. Kada dobro urade zadatak, deca su srećna jer postižu uspeh kroz igru i bez opterećenja.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Digitalno vs klasično obrazovanje
Piše: Nataša Mojsilović Kažu da živimo u digitalnom dobu. Nismo čak više ni na početku, već smo duboko zakoračili. I neosporno da digitalizacija svakako igra sve važniju ulogu i u...
Tajno zatupljivanje je svrha obaveznog školovanja
Autor: Marina Vulićević Evo jedne subverzivne knjige koja uopšte ne pretenduje da bude takva – „Zatupljuju nas: tajna strategija obaveznog školovanja” američkog pedagoga Džona Tejlora Gata. Govori o štetnosti masovnog...
Vrabac bi se mučio sa orlovima – očekivanja od dece
Autor: Snežana Golić, pedagog i koordinator Razvojnog centra "Faktor" 1 - nedovoljan 2 - dovoljan 3 - dobar 4 - vrlo dobar 5 - odličan Opisi ocena su realno...
Nije fer dati PISA zadatke na maloj maturi
Piše: V. Andrić Ako je školovanje bilo orijentisano na drugačiji tip nastave i drugačiji vrstu znanja, nije fer tražiti od učenika da se snalaze na završnom ispitu sa zadacima koji...
Ovo mi zvuči super za prva dva razreda osnovne škole. Baš me zanima primer iz 3. ili 4. razreda gimnazije.
Elem, svakako bi morali prvo da poredimo na teranju nastavnika iz svojih komfornih katedri da ustanu, da se angažuju! Oni su primarni uzrok bubanja! Njihovi plitki zahtevi i suštinska nezainteresovanost za dečiji uspeh u daljem životu.
Nije samo škola kriva, već i porodica u kojoj se uglavnom deca ne podstiču. Detetu se da tablet da bude mirno, roditelji “pomažu” u domaćim zadacima i učenju, praveći potpuno nesposobnu i nesamostalnu decu. Roditelji su ti koji svaljuju odgovornost na školu, a škola ne može rešiti ono što u kući nije ni započeto. Načelno se deca ne vaspitavaju, previše se razmišlja o dečijoj sreći i stvari se postavljaju pogrešno – ako kritikujemo decu ili ako im kažemo da nisu nešto dobro uradila, biće nesrećni i neće imati samopouzdanja da pokušaju ponovo, pa je bolje reći da je sve savršeno, i isto se očekuje od učitelja. Pored toga, roditelji su zbunjeni u vremenu gde se ne prepoznaju prave vrednosti, pa i oni malobrojni koji žele da vaspitavaju decu ne znaju kako. I onda takvo dete dođe u školu, gde radi mnogo nemotivisanih, nekreativnih i površnih nastavnika, ali i mnogo i onih drugih, koji svoj posao vole ma kako malo on bio plaćen. No, prostor im je skučen, jer je roditeljima i deci dato previše prava i slobode, i nastavnici ne mogu da postave sistem gde bar neki od roditelja neće naći razlog da ode do Ministarstva i prijavi ga, a i deca nisu u kući naučena da razmišljaju, da rade i da se sama trude.
Po mom mišljenju, potrebno je ograničiti slobode roditelja i dece u školi. Nedopustivo je da roditelji dolaze i prete nastavniku, da se deca nevaspitano ponašaju bez posledica, pogubno je što je gotovo zabranjeno postaviti više kriterijume ili kriterijum uopšte.
Sa druge strane, neophodna je stalna i nenajavljena kontrola rada nastavnika koju bi organizovalo Ministarstvo. Ovako se škola oslanja na savest desetina hiljada nastavnika, pa su redovni slučajevi kašnjenja po 20 minuta na čas, pa sve do suvoparnog predavanja, ispitivanja potpuno nepotrebnih podataka i zatupljivanja dece.
dffffffffffffffffffff
Izmedju ucenja napamet i zabave postoji jos mnogo drugih pristupa.
Slazem se da je ucenje napamet besmisleno i stresno, ali verujem i da je potpuno podredjivanje ucenja zabavi takodje pogresno. Detetu se na taj nacin salje poruka da sve sto nije zabavno, ne mora da se radi. U nekom trenutku dete treba da shvati da mora da uci i stvari koje su teske i nezabavne.
Vec sada se na fakultetima primeti da studenti recimo pohadjaju zabavnu nastavu umesto korisne i/ili teske.
U kom periodu treba napraviti tu granicu, ne znam, i verujem da je to individualno. Ali takodje znam da ako dete izraste u coveka koji se posvecuje iskljucivo zabavnim zadacima, nece daleko dogurati.